Интервју се најбоље може описати са три речи – чекање, смарање и лагање. Нема везе да ли је интервју први или четврти корак у селекцији. Начекаћете се сигурно да бисте дошли до њега, понекад и месецима. Док чекате, обично се смарате, јер неограничено слободно време није увек тако забавно. Убрзо досади. И лагање – ни на разговору вам неће рећи истину о послу, али ћете бар сазнати шта су лагали у огласу.


Теорија и пракса

Како се обући, шта рећи, како се понашати – све сам то прочитао пре свог првог разговора. Прочитао сам и теорију која доказује да је интервју део процеса селекције са највише мана. Субјективни утисак је најважнији за разлику од тестова где се бар види да ли је неко интелигентан, луд или да ли зна да напише пет речи на енглеском.

Чему служи интервју? Пошто сам био на много разговора (одавно не бројим), дошао сам до неких закључака. Интервју служи да би вас видели уживо (слика у CV-ју не треба да се обрађује у Фотошопу!), да би вам чули глас, да би вас питали разноразне глупости и, коначно, да би вам рекли нешто о послу. Тачније, све сем плате.

Интервју има један циљ – да вас виде и процене за 5 минута.

Није да плашим, али џаба памет, џаба знање; ако се не свидите будућем шефу или шефици, нећете добити посао.

Шта вас чека
На разговору вас чекају многа изненађења, и најбоље је да се физички и психички припремите.

Мислим да лепе девојке не могу да рачунају на шармирање будућег шефа јер их на разговору (скоро увек) чека шефица.

Мушкарци су угрожена врста у српским фирмама. Мислим да сам имао само један разговор где сам причао са газдом једне приватне фирме – увек је била присутна бар једна жена. Када је више људи у „комисији“ - жене су увек у већини.

Једном ме је интервјуисало пет потенцијалних колегиница, углавном су биле по две. Када мало размислим, 90 одсто мојих саговорника биле су жене. Да се човек запита - да ли мушкарци у Србији раде или само пију пиво и гледају ТВ?

Сам разговор је обично по шаблону – прво се упознате, онда вам кажу нешто о фирми или послу, и онда крећу питања. Нека од тих питања заиста немају много везе са мозгом, а моја омиљена су „како би вас пријатељи описали“ и „која бисте били животиња или аутомобил“.

Нека питања умеју да буду веома непријатна, нарочито ако је са друге стране стола „газда“. Питали су ме са ким живим, колики ми је џепарац (!?), колико трошим (!?), где излазим... Као да ме испитује полиција.

Постоје и питања која имају смисла, углавном о способностима, искуству, радним навикама и слично. Обично испитивач држи у рукама CV и поставља питања о свему што сте написали у њему.

Једно од незгодних питања које увек долази је оно о радном месту за које конкуришете. Лепо вас питају шта мислите да се ради на том послу. Ако немате искуства, то је најтеже питање.

Круна свих питања је оно о плати. Увек, нема да омане, питају „колику плату очекујете“, а после одговора „зашто баш ту“. Тек да додам, само су ми једном рекли колику плату нуде! Омиљени одговори су ми „компететивна“, „у рангу са конкуренцијом“, „рећи ће вам на следећем интервјуу“.

У многим већим фирмама постоје два круга интервјуа, први разговор обично није последњи.

На крају сваког интервјуа обично долази највећа лаж од свих – „чућемо се“. Ако нисте прошли понекад вас обавесте мејлом, али углавном више не чујете ни гласа од ваших саговорника.


Како се (не)понашати

Све што ћу сада написати може, али не мора да буде тачно. Ниједном нисам пао на тестирању, али је интервју за мене често био непремостива препрека. Мислим да могу да дам пар добрих савета како да се не понашате на разговору.

Свакако пре интервјуа се треба обријати, очешљати, намирисати, лепо обући... После силних разговора и даље нисам сигуран колико. Моје одело са матуре су појели мољци (стварно), па сам углавном долазио у бољим фармеркама и кошуљи на интервјуе. С обзиром на мој проценат успешности, изгледа да су одело, кравата и ципеле пожељни.

Испитивачи воле да „секу“. Све ваше слабости (недостатак радног искуства, праксе, неодслужени војни рок) – све ће вам то „набијати“ на нос. Често сам одговарао са „могао бих то да радим“, „лако учим“ или „па има више начина да одложим војску“. Очигледно, то је погрешан приступ и свима саветујем – ја знам, ја умем, ја сам већ одложио војску за две године. Самоуверено и опуштено!

Не спомињите годишњи одмор и слободне дане на разговору, нарочито ако вам је то први посао. Првих шест месеци по закону не морају да вам дају ниједан слободан дан.

Спомињао сам лагање у интервјуима. Покушао сам да будем искрен, али одговори као - не знам да пошаљем факс, да користим фотокопир и слично значе да нисте прошли. Дакле, лажите бар мало, и они су вас лагали у огласу!

Лажите уверљиво. Ако је присутна комисија, увек један члан ћути – вероватно посматра кандидата и гледа да ли је искрен.

Спремите се за шок. На разговору се обично сазнају следеће ствари – маркетинг менаџер је комерцијалиста, џуниор менаџер у банци је шалтерски радник, висока плата је на проценат, динамичка средина значи „ради ко коњ“ и слично.

Научите све могуће о компанији за коју конкуришете, производима, ма апсолутно све. Ако случајно на интервјуу не знате одговор на неко питање о компанији, најчешће вас са друге стране стола дочека гримаса и више вас не зову.


Има наде

На крају сам на интервјуе долазио сморен, по фазону „још једно смарање и лагање“ и опуштеним и помало надрнданим наступом сам добио посао. Можда неко успе искреним приступом, ја нисам.

Једно је сигурно – без разговора нема посла.