Post new topic Reply to topic  [ 16 posts ]  Go to page 1, 2  Next
Politikinih Sedam čuda Srbije 
Author Message
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Politikinih Sedam čuda Srbije
Najstariji dnevni list u našoj zemlji Politika pokrenula je akciju za izbor Sedam čuda Srbije. Motiv je naravno bio izbor Novih Sedam svetskih čuda o čemu smo pisali i na ovom forumu u temi Novih sedam svetskih čuda.
Ipak, daleko veći problem je u tome što zaista malo poznajemo i cenimo lepote koje nas okružuju.

U narednih nekoliko postova preneću tekstove o nekim od najlepših predela i građevina u Srbiji, po izboru redakcije Politike.
Pre toga možete da pročitate sjajan uvodni tekst Ratke Petrović.


[size=150]Sedam čuda Srbije[/size]

http://img204.imageshack.us/img204/5890 ... cb6ch1.jpg[/img]

Svakako da „čudo” i nije odgovarajući pojam za zemlju koja nema piramide, hiljadama kilometara dug odbrambeni zid, očuvane gradove drevnih civilizacija u prašumi Kambodže, na andskoj visini Perua ili u okamenjenoj pustinji Jordana. Nismo nerealni, niti preambiciozni.
Jednostavno želimo da doprinesemo boljem poznavanju kulturnih i prirodnih znamenitosti zemlje u kojoj živimo. Tim pre, jer smo često skloni obezvređivanju onoga što imamo. Možda nije „čudesno”, ali svakako nije malo.

Prošlo je više od dve hiljade godina od kada su, 140. godine stare ere, pesnik Antipatros iz Sidona i naučnik Filon sačinili prvu listu sedam čuda antičkog sveta.
Ovog leta, posle internet glasanja, u kome je učestvovalo oko sto miliona ljudi iz 230 zemalja, u Lisabonu je obelodanjen spisak sedam graditeljskih dela, novih čuda koja najupečatljivije simbolišu savremeni svet.

Mnogi su za akciju rekli da je trijumfalni simbol globalizma. Međutim, kada se pažljivije analizira, bila je to idealna prilika za odmeravanje patriotizma. Da se kod nekih naroda nije razbuktao nacionalni ponos, teško bi bilo pronaći kriterijum po kojem bi se na ovakvom spisku našla statua Hrista spasitelja u Rio de Žaneiru.
Brazilci su u velikom nadmetanju videli priliku za promociju svoje zemlje i za jedno od sedam čuda modernog sveta se izborili glasanjem.

Šta bi bilo da su se kojim slučajem među kandidatima našli Lepenski vir, Sopoćani ili Kalemegdan? Da li bi poput Latinoamerikanaca bili vredni u glasanju i promovisanju naše kulturne baštine?

Vreme izolacije doprinelo je da nam se često čini da je trava u komšijskom dvorištu zelenija od naše. Gotovo kolonijalno se divimo tuđem, olako potcenjujući sopstveno. Zaboravljamo da pogledamo, vidimo i upoznamo ono što nas okružuje. Gušimo sopstvenu radoznalost pod izgovorom da to sve nije ništa u poređenju s onim što imaju drugi.

Sanjamo o Akropolju a nismo otišli do Studenice. Divimo se pejzažima Irske, a i ne znamo da je devičanska Golija jedini srpski rezervat biosfere na listi Uneska. Hrlimo na kamile po pustinji Sahare, a ne znamo gde se nalazi Deliblatska peščara.
Kulturu smo olako sveli na etno-gastronomiju, pa gradove ne pamtimo po spomenicima koji se u njima nalaze već po kafanama u kojima se dobro jede.
Mirimo se s tim da su naša najveća bogatstva Guča i lud noćni provod po beogradskim splavovima. Strance šaljemo na kulinarske orgije, zaboravljajući da im kažemo da posete Lepenski vir, Petrovaradin, Gamzigrad ili Niš, rodno mesto rimskog imperatora Konstantina I.

Istina, i kada bi čovek poželeo da obiđe Srbiju i vidi njenu kulturnu i prirodnu baštinu, ne bi sve išlo glatko. Ozbiljan problem je što se neke dragocenosti srpske istorije, poput najlepših srednjovekovnih manastira, nalaze na teritoriji Kosova i Metohije i nisu dostupni našim turistima.

Problem je i standard života, jer većina ljudi još uvek nije u mogućnosti da uživa u vikend turizmu, što upravo podrazumeva obilazak svoje zemlje. I treće, turistička ponuda ove vrste je skromna. Agencije nude putovanja u najzabitije kutove planete, ali, ako se izuzmu planinske i banjske destinacije i školske ekskurzije, deficit sa domaćim aranžmanima je hroničan.

Tako smo dospeli u situaciju da ona trećina studenata koji poseduju pasoš bolje poznaje sokake Kušadasija i letovališta Crnog mora nego kanjon Uvca, Vratnjanske kapije, Šargansku osmicu ili Sremske Karlovce.

Inicijativa „Politike” i „Magazina” upravo želi da podstakne na putovanje i sticanje znanja o zemlji u kojoj živimo, da promoviše poznate i manje poznate kulturne i prirodne dragulje. A, verujte, imamo ih.

Svetski fond za očuvanje prirodne baštine upozorava da zagađenje i klimatske promene ozbiljno prete važnim prirodnim lokalitetima, od Himalaja do Velikog koralnog grebena. Bernarda Vebera, švajcarskog filmadžiju i organizatora lisabonskog izbora sedam čuda savremenog sveta, to je navelo na pokretanje novog glasanja. Na redu je priroda.

Ako za svetsko nadmetanje u konkurenciji graditeljskih poduhvata nismo imali prave kandidate, za ovo, čiji će rezultati biti saopšteni 8. avgusta sledeće godine, imamo šta da ponudimo. Prelepi kanjoni, živopisne klisure, bistre reke i mirisne planine, dobra su prilika i za doterivanje slike Srbije u svetu. Neka ova akcija bude početak toga.

Autor: Ratka Petrović
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 16:11
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Šarganska osmica: I setiše se gvozdenoga puta
[size=150]Šarganska osmica: I setiše se gvozdenoga puta [/size]

Oživljena muzejska železnica uskog koloseka na Mokroj Gori, takozvana Šarganska osmica, nekada je bila pravo graditeljsko čudo

http://img512.imageshack.us/img512/7049 ... 21bzp9.jpg[/img]

Da je kremanskom vidovnjaku Mitru Tarabiću stati pa gledati kako se na Mokroj Gori uvija Šarganska osmica, kako stari, dobri „ćira” hukće, pukće i pišti dok iz rekonstruisanih parnjača „Elze” ili „Škode” suklja gusti dim, kako su obnovljene stanice uskog koloseka Šargan–Vitasi, Jatare i Mokra Gora postale prava turistička atrakcija sa švajcarskim šmekom usred Srbije – srce bi mu bilo na mestu.
Jer, predvideo je on da će „proći podosta godina, pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenoga puta, te će se ispotekare obnoviti ovaj put. Samo njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživancije”.

Tako i bi: setiše se gvozdenoga puta upravo serbez odmorišta i uživancije na prevoju Šargan, između Zlatibora, Zlatara i Tare. Rekonstrukcija pruge uskog koloseka, ukinute februara 1974. godine, započeta je četvrt veka kasnije, a „ćiri” je trebalo još četiri godine da prohukće obnovljenu trasu od 15,5 kilometara.
Njegovi preci su bezmalo pola veka tutnjali od Užica, preko šarganskog prevoja prema Višegradu i dalje prema moru i Dubrovniku. Tada se od Čukarice do Ploča putovalo u drvenim vagonima dva dana i dve noći. Stručnjaci iznebuha proceniše da je „ćira” nerentabilan i – ukinuše ga.

U nameri da Bosnu spoje sa Srbijom, Austrijanci su još 1916. započeli gradnju ove pruge. Pošto je savladavanje visinske razlike od oko 300 metara između mokrogorske kotline i šarganskog prevoja bilo ravno graditeljskom čudu, jednom inženjeru osuđenom na doživotnu robiju obećali su slobodu samo da problem reši.
Napravio je grešku, nije uspeo i ubio se. Nastavio je njegov kolega, ali je odron u tunelu ispod brda Budim zatrpao čitavu smenu ruskih zarobljenika zbog čega je na započetoj deonici Šargan – Mokra Gora – Vardište urađeno samo devet kilometara pruge do mesta koje se danas simbolično zove Deveti kilometar.
Tako Austrijanci nisu uspeli da završe prugu okončanu tek 25. januara 1925. godine.

Ta pruga bila je duga 22,8 kilometara, a naziv „osmica” dobila je zbog toga što je pomenuta visinska razlika savladana građevinskim rešenjem u obliku broja osam.
Zbog strmog terena na celoj trasi ima čak 22 tunela od kojih je šarganski najduži, dok su šine koje prave osmicu duge samo 2,7 kilometara.

Interesantno je da na stanici Jatare, gore u bespuću, niko nikada nije kupio kartu. Tu niti je ko ušao, niti ko iz voza izašao.

Autor: R. Tamindžić
Izvor: Politika


Last edited by silobad on Wed, 10. Oct 2007. 16:35, edited 1 time in total.



Wed, 10. Oct 2007. 16:20
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Petrovaradin, Gibraltar na reci
[size=150]Petrovaradin, Gibraltar na reci[/size]

Tik iznad desne obale Dunava, na hridini Fruške gore, vekovima se kočoperi jedna od najvećih i najočuvanijih tvrđava ne samo u Evropi.

http://img515.imageshack.us/img515/3482 ... dinkt9.jpg[/img]

Malo je onih koji će zastati u odgovoru na pitanje ko je graditelj Petrovaradinske tvrđave. Najveći deo će, gotovo horski, odgovoriti da je to markiz Sebastijan Voban (1633–1707), francuski vojskovođa, arhitekta i pisac iz vremena Luja Četvrti.
Da, ali on nikad nije ni kročio na ove prostore, a ne da je s planom u rukama hodio nad talasima Dunava.

U Evropi tog doba Voban je uvažavan kao najumešniji arhitekta po čijem sistemu je izgrađen niz značajnih tvrđava. A Petrovaradin je bio nameran da bude značajan bedem neprijatelju i onda je, što da ne, preuzeta ideja nekoga ko se u tome već oprobao i dokazao. I tako je Voban stigao, ali i ostao, ovde.
Prvi plan Petrovaradina uradio je inženjerski pukovnik Kajzersfeld, dok je drugi nacrt umeće geografa i putopisca italijanskog grofa Marsiljija. Početne radove izvodio je vojni graditelj Vamberg, posle njega stiže Gisenbir, za njim Doksat, Manet i Šreder. Gradnju su nadzirali princ Eugen Savojski, grof Karafa i, na kraju, prestolonaslednik, budući car Josif Drugi.

Lepo, ali šta je bilo s hiljadama onih bezimenih koji su sve te silne ideje, planove i naređenja morali da sprovedu u delo? Veći deo radne snage činili su kmetovi s obližnjih imanja, vojnici (uglavnom pripadnici srpske milicije), zatvorenici, ratni zarobljenici i najamnici. Rad je bio toliko težak da je za vreme gradnje stradalo mnoštvo ljudi.
Neki šturi podaci kazuju da ih je, posebno u poslednjoj etapi gradnje, dnevno umiralo između 50 i 70, te ne čudi ni kletva dotekla iz tog vremena: „O, junače, dabogda ti duša Varadin gradila!”.

Sve je bilo podređeno podizanju kamene zaštite koja će bečkom dvoru, bar što se tiče opasnosti po Carstvo s te strane, omogućiti sigurnost, jer početkom 19. veka Petrovaradin je – sa svojih 4.000 vojnika u kasarnama, barutanama prepunim municije i sa 400 topova različitog kalibra – postao najbezbednija tvrđava Carstva.

Bastioni, šančevi, kapije...

Na 112 hektara, odnosno 112.000 kvadratnih metara, ugnezdila se Petrovaradinska tvrđava, na tri puta većem prostoru nego što je, nešto južnija, Beogradska. A na njoj kilometri utvrda, šančeva i svakojakih zdanja neophodnih da bi život u njoj tekao bez preterane bojazni za sigurnost.
Uostalom, zato je i građena da joj čak ni razorni zemljotres iz 1726. nije previše naudio, a vojske su je, u strahopoštovanju, zaobilazile u velikom luku.

Bastioni, jedno od glavnih obeležja tvrđave i umnogome novina za vreme gradnje, zapravo su bedemi s više takozvanih preloma koji omogućavaju unakrsnu vatru ispred jakih grudobrana, a sve zbog toga da bi učinak neprijateljske artiljerije smanjili na najmanju moguću meru. Prvi koji je ovde podignut nosi ime austrijskog cara Leopolda Prvog Habzburškog (1657–1705), potom je izgrađeno još osam njih, svaki prigodnog naziva.

Svaka tvrđava koja bi da veruje da je neosvojiva nezamisliva je bez šančeva. A ovde ih ima gotovo na sve strane. Od onih dubokih, zemljanih, koji su bila (ne)savladiva zamka za neprijatelja, do vodenih u podgrađu tvrđave koje nisu mamili ni najbolje plivače.

Da bi se ušlo (i izašlo) u jedan ozbiljno utvrđen grad neophodne su i kapije. U Petrovaradinu ih nije lako i samo pobrojati, toliko ih ima.

Tu su, naravno, i kasarne. Pre svega, ona koja čini prepoznatljivom siluetu Petrovaradina – Duga kasarna, danas hotel „Varadin”. U Jednostavnoj kasarni sada je Istorijski arhiv Novog Sada. A Topovnjača, Arsenal ili Mamulina kasarna, kako je sve nazivana, svakako je najznačajnija jednospratna zgrada s mansardom, gde se ugnezdio Muzej grada Novog Sada.
U nekadašnjoj kasarni Hornverk danas se školuju budući umetnici...

Nepravedno bi bilo preskočiti Oficirski paviljon, Podoficirsku menzu, te Izolovani paviljon, koji je najvišim gostima ponajvećma služio za odmor i razonodu. Ni u krčmama se nije oskudevalo i sve su, bez izuzetka, bile „kod” nekog: Kod zvezde, Kod jagnjeta, Kod zelenog drveta, Kod slona, Kod jelena, Kod divljeg čoveka, Kod crnog orla, Kod crnog kotla, Kod crnog medveda...

Kilometri pod zemljom

Otkad je sveta i veka podzemlje je smatrano svojevrsnom skrivnicom, utočištem koje nudi pouzdanu zaštitu svima koji nisu radi ili spremni da stvari rešavaju licem u lice. Graditelji Petrovaradina znali su da može da se desi da neprijatelj nekako ipak uspe da prodre u tvrđavu i rešili su da izgrade podzemne hodnike i galerije, pravi mali podzemni grad.

I punih jedanaest godina, od 1765. do 1776, oko 400 minera, predvođenih austrijskim inženjerskim majorom Alfredom Šrederom, gradilo je takozvani protivminski sistem ili splet podzemnih hodnika i galerija. Cilj je bio da se posada što uspešnije suprotstavi neprijatelju koji bi, ne daj bože, uz pomoć mina uspeo da prodre u tvrđavu.

Zbog toga je, na četiri sprata, prokopano nešto preko 16.000 metara hodnika, odnosno galerija određenih namena. Svaka galerija imala je oznaku za položaj (I-IV), broj hodnika (1-527), namenu i ime uglavnom dobijeno po nekom od austrijskih careva ili plemića.
Kada su radovi završeni (konačno 1783), ovaj sistem bio je treći po veličini u Evropi, odmah iza tvrđave Luksemburg (23 kilometra) i Jozefovog sistema (45 kilometara) u današnjoj Češkoj.

U podzemlju Tvrđave, gde je prokopan i veliki bunar prečnika 3,5 a dubine 39 metara, smestilo se i 12.000 puškarnica kao i 155 otvora za dejstvo artiljerijskom vatrom. Uza sve to, unutra je moglo da se nagura oko 6.000 vojnika.

Danas radoznalci, pod odgovarajućim osvetljenjem i uz prigodne mape, mogu da prošetaju kilometar i po dugačkim hodnicima ispod same Gornje tvrđave. Ostali hodnici i galerije nisu osvetljeni, ali je prava avantura provući se bar kroz deo njih.
Kad ugasiš baterijsku lampu i zaustaviš disanje, jedino čuješ tahikardične otkucaje sopstvenog srca. I onda tešiš samog sebe da to nije od straha nego od napornog krivudanja i saginjanja tamo-amo. Ali, vredi...

Sat kome se ne žuri

Građanima Novog Sada, s druge strane reke, sat odavno nije neophodan. Uvek mogu da bace pogled prema Petrovaradinu, odnosno Bastionu Ludviga Badenskog, i nema problema.
Posebno zato što velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute.
To je učinjeno da bi „i lađari i Mađari” iz daljine utvrdili koje je doba dana. U pun sat se smenjivala straža, pa minuti i nisu bili tako važni, a u vreme kad ga je carica Marija – početkom 18. veka – poklonila Petrovaradinu nikome se nije preterano žurilo.

Mada je stara kula porušena polovinom 18. stoleća, kad je podignuta ova sadašnja, glomazni satni mehanizam ostao je isti. Navija se svakog dana ručno. Brojčanik se nalazi na sve četiri strane baroknog tornja, a brojevi su ispisani rimskim ciframa, kao što je običaj na svim hrišćanskim crkvama.
Na jabuci tornja je vetrokaz sa kompasom, a njegova zastava na jarbolu nema koplje nego – srce.

Zanimljivo je da ovaj sat, inače simbol Petrovaradinske tvrđave, zovu i „pijani sat”. Nije da je baš sklon lumperaju, već mu se ne žuri kad je hladno, a brza kad je vrućina.

Danas Tvrđavom, ali i delom njenog podzemnog lavirinta, caruju umetnici smešteni u četrdesetak ateljea, tu su galerije i kafei, a već nekoliko godina sredinom jula slivaju se reke mladih iz sveta da bi uživali u Egzitu, najvećem muzičkom festivalu jugoistočne Evrope...

Autor: Petar Milatović
Foto: Milan Janković
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 16:32
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post UNESCO lista: I čast i obaveza
[size=150]UNESCO lista: I čast i obaveza [/size]
Ras sa Sopoćanima prva kulturna dobra upisana u svetsku baštinu, a Gamzigrad najnovija.

http://img73.imageshack.us/img73/593/ne ... 910sx3.jpg[/img]

Za razliku od prirodnih bogatstava koja, nažalost, (još) nisu ušla u svetsku baštinu, sa spomenicima kulture smo imali više sreće. Čak nekoliko njih se već nalazi na Uneskovoj listi.


Prvi spomenik kulture iz Srbije koji je upisan na listu svetske baštine još 1979. godine jeste stari Ras sa Sopoćanima koji podrazumeva 16 katastarskih opština, a među njima i arheološko nalazište, staro jezgro grada Novog Pazara, crkvu Svetog Petra, manastir Pazarište i Đurđeve stupove - rekla nam je Brana Stojković-Pavelka, arhitekta - konzervator u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika.

Nekoliko godina kasnije, 1986. godine, na listi svetskog dobra našao se manastir Studenica.
- Već 2004. godine na Uneskovoj listi je bio manastir Dečani, da bi se dve godine kasnije ta nominacija proširila i nazvala srednjovekovni spomenici na Kosovu, gde spadaju Pećka patrijaršija, Gračanica i crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.
Ove godine na istu listu je upisano i arheološko nalazište Gamzigrad Romulijana, Galerijeva palata.

- To što se spomenici kulture Srbije nalaze na Uneskovoj listi svetskih dobara nam mnogo znači i u turističkom smislu. Ali, to nije samo priznanje i čast našoj kulturi i kulturnim dobrima, već podrazumeva i obavezu da ih čuvamo i unapređujemo - zaključila je Brana Stojković-Pavelka.

Ipak, bili smo radoznali i da putem Interneta saznamo šta piše na Uneskovom zvaničnom sajtu i njihovoj veb-stranici World Haritage List. Osim naziva spomenika kulture koji su tu navedeni istim redom, kako smo ih i mi nabrojali, nalazi se i njihov kratak opis.

Tako za stari Ras piše da je to prva prestonica srpske srednjovekovne države koji sadrži impresivne spomenike, utvrđenja, crkve i manastire.
Za manastir Studenicu, ono što i mi, naravno, znamo, da je taj pravoslavni manastir iz 12. veka, zadužbina Stefana Nemanje.
Zanimljiva je sledeća stavka - „srednjovekovni manastiri koji se nalaze u Autonomnoj Pokrajini Kosovo”, uz dodatak da su takođe i na listi ugroženih poput onih u Avganistanu ili Iraku.
Na kraju, kratko objašnjenje za Gamzigrad glasi: tu je vladao rimski imperator Valerijus Galerijus Maksimijanus, a reč je o kompleksu palata, bazilika, kupatila...

Surfujući po ovom sajtu, bilo nam je zanimljivo i da saznamo koji su kriterijumi da se neki spomenik kulture uvrsti u svetsku baštinu i između ostalog smo našli: da moraju da imaju univerzalnu vrednost, da budu vrhunska dela arhitekture ili tehnike rada ili monumentalno umetničko delo, da budu deo kulturne tradicije i civilizacije velikog istorijskog značaja....

Autor: Nada Torlak
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 16:45
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Nacionalni park Tara: Turizam započeli kaluđeri
[size=150]Nacionalni park Tara: Turizam započeli kaluđeri[/size]

http://img72.imageshack.us/img72/6356/zaovinetopxt9.jpg[/img]

Tara je najšumovitija planina Evrope. Više od 75 odsto njene teritorije, koja se prostire na 183 kvadratna kilometra, pod šumom je. Zbog očuvane prirode i prirodnih retkosti je 1981. godine proglašena za nacionalni park.
Područje tog parka zauzima površinu od 19.200 hektara, a u okviru njega se nalazi devet strogih prirodnih rezervata za koje je propisan najstroži režim zaštite.

Ova planina je čuvena po Pančićevoj omorici, manastiru Rači, dečijem gradu – Mitrovcu, ali i po reverzibilnim jezerima elektroprivrede Srbije, nastalim pre 23 godine.

Boravak na Tari predstavlja radost za sva čula, bilo da ste bosi krenuli preko „tepih-livade”, napili se vode s Hajdučkog izvora ili udahnuli punim plućima miris četinara.
Ova planinska lepotica, omeđena rekom Drinom i susednim Zlatiborom, može da se „pohvali” i turističkom tradicijom dugom sto godina koju su započeli račanski kaluđeri.

Planinski masiv Tare, sa prosečnom nadmorskom visinom od 1.000 metara, ubraja se u srednje visoke planine, mada ima visova koji sežu i do 1591 metra. S vidikovca na Kozjim stenama, na 1.063 metra, pruža se veličanstven pogled na kanjon Drine i njene krivine.
Dubok 700 do 1.000 metara, on je treći u svetu, posle kanjona reke Kolorado (1.800 m) u Americi i reke Tare (1.300 m).
Nedaleko od vidikovca nalazi se hranilište za mrke medvede kojih na Tari ima oko 30, a kako im je, najbolje govori izreka „Zaštićen kao tarski medved”.

Autor: S. B.
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 16:58
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Upredene šliive u Lazarici
[size=150]Tajna upredenih šljiva [/size]

Neobjašnjiva prirodna pojava u porti crkve Lazarice, u ataru sela Prolom, zbunjuje znatiželjne turiste, meštane ali i naučnike.

http://img520.imageshack.us/img520/5381/sljivejn0.jpg[/img]

Sa severne strane Radan planine, oko tri kilometra udaljena od čuvene Prolom banje, nalazi se crkva brvnara posvećena svetom Lazaru.
A u porti te crkvice raste šest šljiva čija se stabla uvijaju spiralno oko svoje ose. Poznavaoci ove pojave tvrde da ovakvih stabala nema više nigde u svetu. Pri tom se, prema uveravanju meštana, u ovom dvorištu nalazi uvek samo šest stabala upredenih šljiva. Kada se jedno osuši, nikne novo s uvijenim stablom i zameni staro.

Crkvu su sagradili doseljenici s Golije oko 1896. godine, na temeljima starijeg hrama. Sve je autentično, iz tog perioda, osim krova koji je bio od šindre, a sada je od crepa.

Prema predanju koje se prenosi s kolena na koleno, u crkvi Lazarici se pričestio deo srpske vojske iz okolnih krajeva pred odlazak u Kosovski boj. U prilog ovoj tvrdnji se navodi da je vojska kneza Lazara išla od Prokuplja na Bele vode, Ivanovu kulu, preko kose Trpeze.

Legenda kaže da su vojnici posle pričešća šest puta obišli oko crkve moleći se za pobedu na Kosovu. Šljive su se uvijale u smeru u kome su se okretali. Vremenom, kad bi se neko staro stablo osušilo, nicalo bi novo koje se takođe uvijalo.
Predanje dalje kaže – da se vojska vratila sa Kosova, stabla bi se odmotala.

Autor: Slavica Berić
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 17:04
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Beogradski sajam: Kupola kao nebeska
[size=150]Beogradski sajam: Kupola kao nebeska[/size]

Od tri ponuđene lokacije, izbor je pao na prostor nekadašnje bare Venecije i maja 1953. godine raspisan je javni konkurs za izradu idejnog plana za izgradnju sajma.

http://img526.imageshack.us/img526/1098 ... jambz9.jpg[/img]

Na inicijativu industrijske, trgovinske i zanatske beogradske Privredne komore, Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga i drugih privrednika, na levoj obali Save, iza nekadašnjeg zemunskog mosta, izgrađeni su objekti i svečano je, od 11. do 23. septembra 1937. godine, otvoren i održan Prvi beogradski sajam.
Uspeh je bio izvan svih očekivanja. Od 883 izlagača, 99 je pristiglo iz evropskih i prekookeanskih zemalja.

Već sledeće godine, od 5. do 15. marta, održana je sledeća velika priredba – Prvi međunarodni salon automobila. Ovi termini u proleće i jesen nadalje su se ustalili, a mimo toga redovno su održavane i modne revije, koncerti i razne izložbe, te se za relativno kratko vreme Beogradski sajam afirmisao kao stecište privrednika iz zemlje i inostranstva.

Drugi svetski rat nije samo prekinuo sajamsku delatnost, već je gotovo potpuno razorio sajmište. U situaciji kada je i sam Beograd iz rata izašao ranjen više nego bilo koji drugi grad u Jugoslaviji, u tom trenutku pitanje obnove Beogradskog sajma niko nije postavljao.

Pod pritiskom privrednika, 1952. godine ipak je sastavljena komisija sa zadatkom da ispita mogućnost za obnovu sajma. Od tri ponuđene lokacije, izbor je pao na prostor nekadašnje bare Venecije i maja 1953. godine raspisan je javni konkurs za izradu idejnog plana za izgradnju sajma.
Prvonagrađeni projekat delo je arhitekata Milorada Pantovića i Vladete Maksimovića i konstruktora-konsultanta Branka Žeželja.

Kakvi su to šeširi, pitali su s nepoverenjem znatiželjni Beograđani govoreći sa dozom zluradosti da ih kupola velike sajamske hale podseća na leteći tanjir i Muratov turban. Nepoverenje i sumnje nestali su s prvim prolećnim danima 1957. godine kada su nikli obrisi do tada kod nas neviđenih građevina.
Iste godine manifestacije su počele da se zahuktavaju i sajmište je pretvoreno u čitav jedan mali grad.

I pored oštrih međunarodnih sankcija koje su usledile devedesetih godina, Beogradski sajam je uspeo da održi svoju komercijalnu diplomatiju do danas.

Autor: Dana Stanković
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 17:14
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Srbija - Zemlja netaknute prirode
[size=150]Srbija - Zemlja netaknute prirode [/size]

http://img228.imageshack.us/img228/2530 ... pnpcg1.jpg[/img]

Kako je u svetu sve manje oblasti s netaknutom prirodom, Srbija ima šansu da postane jedna od malobrojnih oaza prirode. U tome joj svesrdno pomaže Zavod za zaštitu prirode Srbije.
Naime, u okviru programa Uneska za zaštitu svetske kulturne i prirodne baštine, Zavod za zaštitu prirode Srbije je u saradnji sa Nacionalnom komisijom za Unesko utvrdio preliminarnu listu od pet zaštićenih prirodnih dobara i na osnovu te liste pripremio stručnu dokumentaciju za zvaničnu nominaciju Nacionalnog parka Šar-planina za upis u listu dobara Svetske baštine pri Unesku.

Inače, predlozi za upis u listu svetske baštine pri Unesku izgledaju ovako:
– Nacionalni park Đerdap
– Nacionalni park Šar-planina (nominovana)
– Nacionalni park Tara
– Specijalni rezervat prirode Deliblatska peščara
– Spomenik prirode „Đavolja varoš“.

Ali, prema rečima Maje Radosavljević, pi-ara Zavoda za zaštitu prirode Srbije, ova ustanova je predložila i listu za rezervat biosfere. Naime, u okviru projekta Uneska „Čovek i biosfera“ Zavod je pripremio studiju za nominaciju na osnovu koje je 2001. godine proglašen prvi rezervat biosfere u Srbiji „Golija–Studenica“, dok je još devet prirodnih dobara izdvojeno kao potencijalni rezervati biosfere:
– Nacionalni park Tara – (priprema u toku)
– Specijalni rezervat prirode Gornje Podunavlje (priprema u toku)
– Nacionalni park Đerdap
– Nacionalni park Šar-planina
– Park prirode Stara planina
– Specijalni rezervat prirode Obedska bara
– Specijalni rezervat prirode Deliblatska peščara
– Nacionalni park Prokletije
– Kučajske planine.

Prvo smo u sedište Uneska u Parizu prosledili dokumentaciju za nominaciju Šar-planine za upis u listu svetske baštine, ali je komisija Uneska nije prihvatila. Budući da smatramo da ne postoje suštinski razlozi da Šar-planina ne bude proglašena za deo svetske prirodne baštine, mi ćemo nominaciju ponoviti – prenela nam je najnoviju vest Maja Radosavljević.

Inače, radi razmene iskustava i znanja, usvajanja novih, savremenih principa i standarda u oblasti zaštite prirode i povezivanja u zajedničko delovanje u zaštiti prirodnih vrednosti koje ne znaju za granice, Zavod stalno razvija saradnju sa različitim međunarodnim institucijama i organizacijama iz celog sveta.

Tako je Zavod za zaštitu prirode Srbije član Svetske unije za zaštitu prirode, Federacije prirodnih i nacionalnih parkova Evrope, Evropskog centra za zaštitu prirode i Evropske asocijacije za zaštitu geonasleđa.

Pored ostalog, Zavod je uključen u sprovođenje međunarodnih konvencija. Tako je, na osnovu angažovanja Zavoda na sprovođenju Ramsarske konvencije (konvencija o očuvanju i usaglašenom korišćenju vlažnih područja kao staništa karakteristične flore i faune), do sada proglašeno šest ramsarskih područja u Srbiji, a u toku je priprema stručnih studija kao osnove za nominaciju još dva prirodna dobra – Gornje Podunavlje i Vlasina.
Predstavnici Zavoda uključeni su u projekat „Područja od značaja za ptice“, pod pokroviteljstvom organizacije Bird Life International, u okviru kojeg je Zavod izdvojio 35 područja u Srbiji koja su značajna za ptice. U okviru projekta u organizaciji Saveta Evrope „Međunarodno značajna staništa dnevnih leptira Zavod je izdvojio 13 značajnih područja.

Kao partner Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Zavod je učestvovao u izradi projekta o harmonizaciji nacionalne nomenklature u klasifikaciji staništa sa standardima međunarodne zajednice i u izdvajanju međunarodno značajnih područja za biljke.

Autor: Nada Torlak
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 17:25
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Prevodnice u Bečeju (Šlajzovi)
[size=150]Ajfel u – Bečeju[/size]
Rešetkasta konstrukcija Šlajza (rečne prevodnice) po stilu neodoljivo podseća na pariski toranj


http://img227.imageshack.us/img227/5664/29428186xf0.jpg[/img]

Bački grad u srcu Vojvodine, na desnoj obali Tise, najpoznatiji je po „Fantastu”, znamenitom dvorcu Dunđerskih, a od 2000. i po vaterpolistima, evropskim šampionima.
Manje je poznato to da Bečej krase i pravi biseri umetnosti i arhitekture, kao i još atraktivna Ajfelova prevodnica na kanalu Dunav–Tisa–Dunav, jedno od vrhunskih tehničkih dostignuća s početka 20. veka.

Šlajz, kako je Bečejci najčešće nazivaju, nastala je svojevremeno iz preke potrebe. Iako grad „pliva” na podzemnoj termalnoj vodi koja se koristi i za grejanje, uvek mu je pretila ćudljiva rečna.
Vodena stihija je povremeno plavila grad menjajući mu „lični opis”, sve dok pre više od veka nije odlučeno da se na ušću Velikog bačkog kanala u Tisu podigne moćna brana. Od poplava ga otad uspešno štiti nasip, dolma, čiji je nivo za metar viši od najvišeg ikad zabeleženog vodostaja, pa su Bečejci i u vreme poslednjeg divljanja reka spavali mirno.

Ustava ili brana rađena je po planovima inženjera Alberta Hajnca, tehničkog direktora kanala, u periodu od 1895. do 1900. godine i predstavljala je u to vreme pravo čudo tehnike, koje su dolazili da vide i da mu se dive stručnjaci i radoznalci iz svih krajeva sveta.
Šlajzovi su urađeni na električni pogon, a struju za njihov rad proizvodila je hidrocentrala napravljena neposredno pored njih. Imala je generator za jednosmernu struju, a pokretala se uz pomoć dizel-motora koji je, koliko nam je poznato, još ispravan.

Tako su Bečejci, zahvaljujući Šlajzu, ne samo bili zaštićeni od poplava, već su im, još 1913, mnogo ranije nego komšijama iz okolnih mesta, a odmah posle Novosađana i Subotičana, u kućama zasvetlele sijalice, pa je grad svrstan u najnaprednije u Vojvodini.

Iako je projekat za branu načinio mladi Albert Hajnc, tada 24-godišnjak, smatra se da je potekla iz radionice inženjera Aleksandra Gustava Ajfela, koji je projektovao najpre osporavani, a danas proslavljeni, čelični toranj koji je postao simbol Pariza.
Da li je i prevodnica u Bečeju baš njegovo delo, nije sa sigurnošću potvrđeno, ali je činjenica da rešetkasta konstrukcija Šlajza po stilu neodoljivo podseća na pariski toranj.

Zanimljivo je to da su mladi Bečejci, preteče evropskih vaterpolo prvaka, u vreme kad nije bilo ni običnih, a kamoli olimpijskih bazena, vaterpolo igrali baš na dolmi, u zelenkastoj vodi između dva šlajza.

Autor: Nađa Orlić
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 17:33
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Đavolja Varoš - Đavolski lepa kamena varoš
[size=150]Đavolja Varoš - Đavolski lepa kamena varoš[/size]

Legenda kaže da su kamene kule u „Đavoljoj varoši” uspavani svatovi, a geomorfološka istraživanja potvrđuju da je reč o jedinstvenoj i zadivljujućoj prirodnoj retkosti zbog koje je i nominovana za jedno od sedam svetskih čuda prirode.

http://img267.imageshack.us/img267/3722/varosbigsh6.jpg[/img]

U nedrima Radan planine, na oko 700 metara nadmorske visine, u ataru sela Đake, 27 kilometara od Kuršumlije, nalazi se jedan od najneobičnijih prirodnih fenomena erozivnog porekla u svetu – Đavolja varoš. Meštani i čobani okolnih sela su godinama izbegavali da zalaze u ovaj „grad” verujući da je carstvo nečastivog.
Danas ga dnevno pohodi u proseku oko 50 posetilaca, vikendom četiri puta više.

Čudo prirode

Đavolja varoš je 1995. godine uredbom Vlade Republike Srbije proglašena za spomenik prirode prve kategorije, čuli smo od Radovana Raičevića, generalnog direktora AD „Planinka”, koje ju je zajedno sa Turističkom organizacijom opštine Kuršumlija i uz podršku Turističke organizacije Srbije i Ministarstva za dijasporu i nominovalo za jedno od sedam svetskih čuda prirode.

Kako kamena varoš izaziva sve veće interesovanje, čini se sve da joj se omogući lakši pristup. Napravljeni su i vidikovci, dovedena struja da se osvetle kamene kule i staza kroz šumu. Sada su moguće i noćne posete do ovog spomenika prirode, koji je 2002. godine upisan na preliminarnu listu Srbije za svetsku baštinu Uneska.

Do Đavolje varoši se od Prolom banje pešice stiže za sat vremena. Kolima ili autobusom je malo teže, s obzirom na devet kilometara jako lošeg puta koji se kod motela „Rudare” odvaja od magistralnog puta Niš–Priština.
Do same varoši preostaje još 15 minuta hoda stazom uz Đački potok. Na izlasku iz šume otvara se prosto nestvaran prizor – pogled na 202 figure različitih oblika, visine od dva do 20 metara.

– Zemljane kule se obrazuju, rastu, menjaju, postepeno nestaju i nanovo stvaraju. Kiša rastvara i odnosi rastresitu podlogu zemljišta pa se sve više uvlače u unutrašnjost brda na kome se nalaze. Međutim, materijal koji se nalazi ispod kamenih blokova teških sto i više kilograma biva zaštićen od spiranja, tako da traju decenijama – objašnjava Radovan Tanasković direktor Turističke organizacije Kuršumlija.

U Evropi ima sličnih pojava na Alpima i u Francuskoj, a u SAD je poznata „Bašta bogova”. Međutim, kule u Đavoljoj varoši, koje se nalaze u jarugama podeljenim uskim vododelnicama, brojnije su, većih dimenzija i postojanije.

Profesor dr Radenko Lazarević je, istražujući ovaj fenomen prirode, jarugu na desnoj strani lokaliteta nazvao Đavoljom po izvoru Đavolje vode, a onu na istočnom delu Paklenom (po jako izraženoj eroziji).

Okamenjeni svatovi

Raspored figura, temelji crkve, stotinak metara niže od varoši, i izvor s vodom crvene boje rasplamsavaju maštu.
Najčešće se pominje legenda o sukobljenim svatovima koji su, po nagovoru đavola, venčali brata i sestru. Bog se naljutio, crkvu porušio, a svatove pretvorio u kamen i zemlju.
Gorke suze majke mladenaca otada otiču kroz Crveno vrelo, objašnjava Rodoljub Gligorijević, autor monografije „Đavolja lepota prirode”.

Danas kamena varoš ima šansu da postane ne samo jedno od sedam čuda priroda Srbije već i sveta ukoliko do 8. 8. 2008. godine putem Interneta stigne dovoljan broj glasova na adresu www.djavoljavaros.com.

Autor: Slavica Berić
Foto: Dragan Bosnić
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 18:07
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Reka Nerodimka - jedna od dve u svetu
[size=150]Reka Nerodimka - Jedna od dve u svetu [/size]

Sem američke reke Kasikijare, naša Nerodimka je jedina poznata po bifurkaciji

http://img235.imageshack.us/img235/5070/durm081rt9.jpg[/img]

Kada je „Magazin” pokrenuo akciju za izbor sedam graditeljskih poduhvata i sedam prirodnih lepota Srbije, moglo se nasluti šta će najčešće biti predlagano, kao i da će svako navijati i glasati za spomenike iz svog kraja.

Ali kao i svaka igra, i ova podrazumeva iznenađenja. Jedno od njih je i da se nismo navikli na novu političku topografiju, pa od suseda svojatamo kanjon Tare ili prašumu Perućac.
Lepo saznanje je da su najmlađi čitaoci među vrednijima. Pišu, predlažu, obrazlažu predloge. Ponosni su na svoj rodni kraj i sve ono što se u njemu nalazi. Dečje iskreno navijaju i za ono što nije u njihovom okruženju, ali je na njih ostavilo snažan utisak.

Za Ankicu iz Požarevca to su Golija i Beogradski sajam. Za Katarinu iz Subotice Ćele kula, dok je Mina iz Čačka, kao i njena sestra iz Australije, ostala opčinjena Drvengradom.

Za redakciju „Magazina”, koja u potrazi za interesantnim ljudima, građevinama i predelima deset godina putuje Srbijom, predlozi o manje poznatim mestima, stvarima i pojavama su prava dragocenost.

Beograđanin mr Pavle Dželetović Ivanov piše da se Kosovo i Metohija odlikuju mnogim interesantnim hidrografskim objektima i pojavama. Na Drmanskoj glavi, u severnom delu Nerodimske planine, dodiruju se sva tri morska sliva u Srbiji: Crnog, Jadranskog i Egejskog mora, a reka Nerodimka je – uz reku Kasikijara u Americi – jedna od dve na svetu poznata po bifurkaciji.

Nerodimka nastaje spajanjem Male i Goleme reke koje izviru na Nerodinskoj planini, a račvanjem njena voda otiče u dva mora – Sitnicom, Ibrom, Velikom Moravom i Dunavom u Crno i Lepenicom i Vardarom u Egejsko more, zbog čega je poznata i van granica naše zemlje.

Iz Lige za ornitološku akciju kao prirodne vrednosti predlažu sedam međunarodno značajnih područja ptica (IBA) dajući spisak retkih vrsta koja u njima žive. Milinko Milanović, šumar u penziji iz Prokuplja, smatra da je kanjon Mileševke, u kome je otkrivena Pančićeva omorika, pravi prirodni biser Srbije, dok Mića Milovanović iz Čačka obaveštava da su u selu Mlečište na planini Čemernik kod Crne Trave pronađene karakačanske ovce, vrsta za koju se verovalo da je nestala.

Kao osobe koje dobro poznaju Srbiju i znaju da mnogim lokalitetima nedostaje adekvatna prezentacija, mahom svi turizmolozi koji su nam pisali podržavaju i „Magazinovu” akciju ocenjuju vrlo korisnom za razvoj turizma, grane od koje bi naša zemlja mogla da ima velike koristi.

Među mnogobrojnim čitaocima koji se javljaju iz svih krajeva Srbije predlažući i glasajući za ono što smatraju najvrednijim i najlepšim, ima i onih koji ovu akciju žele da iskoriste u marketinške svrhe, pa među srednjovekovne manastire, arheološka nalazišta i čuvena zdanja pokušavaju da udenu i apartmane na jednoj našoj planini.
Iako su mali izgledi da bilo koji hotelski kompleks ponese epitet jednog od sedam graditeljskih čuda Srbije, u ovom slučaju se može reći da je dovitljivost jedno od čuda srpskog mentaliteta.

Autor: Ratka Petrović
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 18:20
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Politikinih Sedam čuda Srbije
[size=150]Krš u srcu Šumadije [/size]
Šumovita i pitoma Šumadija, verovali ili ne, ima svoj kameni krš i to u svom srcu, nedaleko od Knića.


http://img514.imageshack.us/img514/8659/0krspf5.jpg[/img]

Od Kragujevca ka Kniću i selu Borač put vijuga čas kroz sela sa starim i novim kućama, vajatima, kačarama, bunarima i lepo uređenim dvorištima, čas kroz zelena polja i šumarke.

Posle nekih tridesetak kilometara, kao fatamorgana, uzdiže se borački krš.
Vetar, kiša i toplota od stena vulkanskog porekla s oštrim liticama napravili su najneobičnije oblike – kupe, stubove, piramide… Ovaj jedinstveni prirodni fenomen u Šumadiji mnoge podseća na crnogorski krš.

Do vrha se teško stiže, ali ko to uspe biće nagrađen jedinstvenim pogledom na Knić, Gružu i Gružansko jezero, šume, proplanke, reke, potoke… A u daljini, kao ram na slici, pogled zaokružuju Gledićke planine.

Nekada je na najvišem vrhu (515 m) bio srednjovekovni grad iz doba Stefana Lazarevića. Spisi kažu da ga je podigao na rimskim temeljima. Po predanju, Stefan je imao običaj da gostima pokazuje rukom na polja i oranice i kaže: „Ima li još negde takve lepote? Kad dođoste videste samo kamen, a kad stadoste na kamen videste i rodne njive, i šljive, i žito. Bog sve dade gradu Borču?”

Mletački kartograf fra Mauro je Borač ucrtao u mapu poznatih svetskih gradova. Legenda kaže da je ime nekadašnjeg grada, a današnjeg sela, poteklo od reči „boriti se”.
Rušili su ga i vreme i ratovi, da bi ga, na kraju, definitivno porušio Murat II 1438. godine, tako da je danas od njega malo šta ostalo.

U podnožju krša okružena stoletnim lipama je kamena crkva svetog arhangela Gavrila iz 14. veka. Po predanju, pre Kosovskog boja, u njoj su se pričestili knez Lazar i kneginja Milica.

Autor: Mima Majstorović
Izvor: Politika


Wed, 10. Oct 2007. 18:28
Profile WWW
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Mon, 22. Jan 2007. 00:35
Posts: 384
Post Politikinih Sedam čuda Srbije
Zanimljiva priča o Petrovaradinu, mada Tara mi je broj 1.


Wed, 31. Oct 2007. 15:36
Profile
Ванредни професор
Ванредни професор
User avatar

Joined: Thu, 28. Sep 2006. 10:06
Posts: 708
Post Djavolja varos - Sedam svetskih prirodnih cuda
[size=150]Đavolja varoš svetsko prirodno čudo[/size]


Lokalitet Đavolja varoš srpski je kandidat u izboru za sedam svetskih prirodnih čuda, na konkursu koji se sprovodi glasanjem putem interneta.

Lokalitet Đavolja varoš trenutno se nalazi na osmom mestu i glas za srpskog kandidata mogu dati svi zainteresovani na adresama www.new7wonders.com, kao i na www.djavoljavaros.com gde se na prvoj strani sajta može naći upustvo za glasanje.

Đavolja varoš nalazi se se na južnoj padini Radan planine, 30 kilometara jugoistočno od Kuršumlije, između sela Zebice i Đake, na nadmorskoj visini 660-700 metara, i jedinstvena je prirodna retkost erozivnog porekla.

Spomenik prirode sačinjavaju 202 zemljane piramide (glavutka), visine 2 do 15 metara, širine do tri metra, sa andezitnim kapama na vrhu, sa figurama smeštenim u dve jaruge "Đavoljoj" i "Paklenoj".

Atraktivnost Đavolje varoši leži u pojavi bizarnih oblika reljefa, koji svojim izgledom, veličinom, brojnošću i položajem predstavljaju prirodnu retkost evropskog i svetskog značaja i privlače pažnju turista, naučnih i obrazovnih radnika i umetnika.

Pored ove pojave u reljefu, u Đavoljoj varoši postoji i vrlo retka hidrološka pojava, dva jako mineralizovana i kisela izvora, koji su po svojim karakteristikama retki i u svetu.

Sedam novih svetskih prirodnih čuda biće izabrano 2010. godine.

Izvor: B92


Sun, 23. Dec 2007. 17:50
Profile WWW
Апсолвент
Апсолвент
User avatar

Joined: Sun, 01. Jul 2007. 21:53
Posts: 110
Location: Beograd
Post Politikinih Sedam čuda Srbije
Kazu da Djavolja varos trenutno vodi u tom izboru, valjda ce tako i da ostane ali svi treba da se potrudimo...


Wed, 26. Dec 2007. 00:35
Profile
Display posts from previous:  Sort by  
Post new topic Reply to topic  [ 16 posts ]  Go to page 1, 2  Next


Who is online

Users browsing this forum: No registered users and 1 guest


You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot post attachments in this forum

Jump to:  
Creamy Life
seminarski radovi
Studentski Svet 2009.