Mnogo se odužila "ova naša tranzicija", sve više mladih bi da se uhlebi »"preko grane", ali nije to jednostavno kao nekad: uzmeš pasoš, dobiješ posao preko Tržišta rada, sve zvanično, i putuješ. Danas su glavni oslonac agencije koje regrutuju radnike iz Srbije, ili posrednici, koji često skinu kajmak sa zarade onih kojima su "obezbedili" nameštenje.

– Pretraživao sam Internet i našao jednu firmu iz Hrvatske koja obezbeđuje posao na brodovima za krstarenje po "američkim" morima. Postoje i dve slične u Beogradu, ali sam se odlučio za ovu jer sam razgovarao s momcima koje su angažovali Zagrepčani. Prijavio sam se, i na razgovoru, s obzirom na to da imam neka iskustva s web-dizajnom, prihvatio da budem fotograf na brodu – priča Apatinac Miodrag Krajnović, koji je godinama bezuspešno tražio posao sa završenom Višom poslovnom školom pa je na kraju digao ruke od Srbije. Ona je od njega, izgleda, mnogo ranije.

U Zagrebu je prošao dvodnevni kurs fotografije, kupio profi aparat, naravno od svojih para, kao i kartu za Majami, gde je imao još nedelju dana treninga, a posle toga je "svoj" brod čekao još nedelju dana. Pre odlaska, na intervjuu su tražili i znanje engleskog, ali se iznenadio zbog toga što njihovi jezički zahtevi nisu bili baš previše veliki.

– Kad sam se ukrcao na lađu s 800 članova posade i 2.500 putnika i kad smo krenuli na četvorodnevno krstarenje, nisam znao šta me sve očekuje, osim da na brod nikad nisu poslali početnika, juniora, koji odmah treba da obavlja sve poslove – priča Krajnović.

 – Bilo je teško, jer niko nema vremena da ti nešto pokaže ili objasni, pa sam morao da se snalazim. Čim je prošlo prvo i drugo krsterenje, bilo je već lakše, pogotovo jer sam shvatio hijerarhiju koja je ista kao u vojsci.

Posao mu je bio da slika putnike, kada ulaze i izlaze s broda, ručaju ili večeraju, dok se zabavljaju ili kupaju. Posle dolazi na red izrada i, izvesno, najteži deo –prodaja fotografija. A od njega je zavisila zarada. Sve u svemu, po 12 do 14 sati rada, i tako svakodnevno.

– Za pet meseci, koliko sam proveo na brodu, izradio sam 100.000 fotografija i zaradio daleko više od ostalih. Ali zaista sam se trudio da sve uradim najbolje što mogu. Za mesec dana isplatio sam fotoaparat i uniformu koju sam nosio po palubi. Ni ona nije džabe. Sve je bilo dobro dok mi se jednog dana nije ukočila ruka da više nisam mogao ni fotoaparat da držim. Mučio sam se nekoliko dana i tad su me nadređeni poslali na lečenje u Majami. Bio sam tamo nedelju dana i uspeo da upoznam grad. Međutim, zbog dužine lečenja poslali su me kući, a potom više nisu želeli da me angažuju, bojeći se da se povreda ne ponovi i da ću ih tužiti. Šteta, jer mi je nedostajao još koji mesec da bi skupio nešto više novca. Nisam razočaran. Stečeno iskustvo je nezamenjivo. Upoznao sam mnoge ljude, nove krajeve, posetio Bahame i razočarao se koliko su ljudi na tim ostrvima siromašni, jer od turizma nemaju ništa – objašnjava Krajnović.

Odluka kompanije da ga više ne angažuje nije ga previše deprimirala. Priprema se da početkom aprila otputuje u Dominikansku Republiku, gde će se posvetiti svojoj drugoj velikoj ljubavi, ronjenju i spojiti je s prvom – fotografijom. U Dominikani ga čeka seminar za instruktora ronjenja, a potom i posao. Dakle, još jedan veliki izazov.

– Nemam alternativu, ili je bar ne vidim. Ne mogu da radim posao na kojem nemam šanse da napredujem. U inostranstvu je mnogo lakše. Počneš s dna, ali zalaganjem možeš da napreduješ i više zaradiš. Ne znam dokle ću ovako, ali znam sigurno da bih se celog života kajao da nisam pokušao i dokazao sebi da mogu u onom što radim biti najbolji – rezimira Miodrag.

Ipak, ima i planove za povratak u zemlju. Želi da jednog dana otvori fotografsku radnju u Beogradu i snima venčanja, što je prvi put radio na krstarenju američkim morima i na Bahamima, kad mu je 50 ljudi zdušno pljeskalo, jer se, da bi dobio neobične slike, popeo i na drvo.