Pre neki dan, grupa studenata sa Harvarda delovala je pred televizijskim kamerama sasvim zbunjeno na gostovanju u jednoj televizijskoj emisiji. Novinar ih je pitao šta oni misle o sadašnjem haosu na Volstritu, o tome zašto je do toga moralo da dođe i kuda to vodi.

- To nije ono šta su nas učili, takve lekcije nije bilo - rekao je jedan od studenata, načinjući tim odgovorom samu suštinu sadašnje finansijske krize u Americi. To nije, dakle, kriza Volstrita i hipotekarnih kredita, to je kriza samog koncepta američkog liberalnog kapitalizma koji je započeo da praktikuje Ronald Regan, a Buš ga doveo do samog ruba depresije. Na Harvardu, očito, o tome nisu predavali.

To je onaj sistem koji daje magičnu ulogu tržištu i, govoreći uprošćeno, polazi od toga da država nema šta da se meša, da će tržište sve da reguliše samo od sebe. Nek se bogati koliko ko može, pa će i ostalima biti dobro. To je put u blagostanje.

- Eto do čega su nas doveli - kaže dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Stiglic.

- Do toga da su američke finansije u haosu, da je zemlja, a i svet, na rubu velike depresije. I sada nam opet traže novac.

I umesto da se traži sistemsko rešenje za krizu, dodaje nobelovac, sad se lansiraju spasilački paketi za Volstrit. Ali, to nije spas za nacionalnu ekonomiju, nego za pohlepne banke i njihove nezasite menadžere. Sa tih 700 milijardi dolara koje je dobio Buš kriza se neće rešiti. A sem toga, te pare će da odu onima koji su sve ovo zamesili. Umesto te lažne nade za poreske obveznike, koji će kao i uvek poneti glavni teret loma, trebalo bi poći od onog pravila koje važi u ekologiji - da zagađivači sami plate ono šta su zagadili.

To se neće dogoditi. Kriza nije hipotekarnog nego sistemskog karaktera.

Zaljuljali su se i giganti američke privrede. Akcije "General Motors" pale su na cenu od 4,76 dolara, najniži nivo od Korejskog rata od pre pola veka. Zadrhtala je i berza u Tokiju, druga po veličini u svetu. Prekjuče je zabeležila treći najteži pad u svojoj istoriji. Čak i na berzi u Šangaju osetili su se ledeni pipci hobotnice sa Volstrita.

Da je kriza sistemskog karaktera priznaje i francuski predsednik Sarkozi. On smatra da je sa ovom krizom okončana praksa "autoregulacije tržišta", da je gotovo sa "nemešanjem države" i
da "kapitalizam treba popravljati". I 52 odsto Francuza smatra da treba "u osnovi menjati sadašnji kapitalistički sistem". Tome je sklon i profesor Stiglic. Buš do takvog zaključka nije došao, mada ga je Volstrit žestoko lupio po glavi. On se nada da će sa 700 milijardi dolara koje je dobio od Kongresa premostiti provaliju iznad Volstrita.

Ideja da Evropska unija na krizu iz SAD, koja se prelila preko oba okeana, deluje jedinstveno, nije prošla. Pojedine zemlje, pre svih Nemačka, glasno su rekle da neće da se solidarišu sa onima koji su iz pohlepe, ili iz neznanja, uvalili svet u sve ovo.

Ipak, zajednički je dogovoreno da se u ovoj situaciji daju garancije štedišama da će im biti zagarantovani svi štedni ulozi i depoziti do visine od 50.000 evra. Uz to, sve evropske zemlje, čak i one van EU, sledile su proteklih dana potez američke centralne banke FED da smanje primarnu kamatu za pola procenta.

Kina i Rusija su takođe najavile smanjenje kamata, dok je Japan saopštio da on sa kamatama ne može ići dole, jer je njihovu stopu već sveo na pola procenta.

U razrešenju sadašnje finansijske krize dva bi faktora mogla da budu presudna: kako će na sve ovo reagovati Kina i da li će, u situaciji sadašnje napetosti i neizvesnosti, biti prekoračena ona psihološka granica kada počinje da deluje "faktor stampeda". Analitičar sa Volstrita Dejvid Vajs upozorio je u petak upravo na ovaj momenat: "Oseća se dah panike na berzi. Ljudi neće rizik. Hoće svoj novac pod jastukom..."

Ti znaci uznemirenosti i panike osećaju se i na evropskim berzama, među običnim građanima, štedišama. A onog dana kada "stampedo" krene, i ako krene, onda će stvari početi da izmiču kontroli. Tako je krenulo i 1929. godine.

Drugi faktor se odnosi na zemlje koje imaju najveće devizne rezerve i koje svojim parama mogu da utiču na smirivanje krize. To se najviše odnosi na Kinu, koja ima hiljadu i osam stotina hiljada milijardi dolara deviznih rezervi.
Za sada, Kina ćuti i čeka. Ona je takođe upućena na Volstrit i na američki dolar, jer su SAD njen glavni trgovinski partner, a u dolarima i tamošnjim akcijama je većina njenih rezervi. Kini se uopšte ne isplati da svoje devize konvertuje u evro. Ona se plaši kraha američkog dolara i američkog tržišta, jer je na njemu ponajviše izgradila svoju ekonomsku moć. Kini se, međutim, veoma isplati da kupuje američke firme, koje su sada jeftine. Već je uložila grdne milijarde u neke američke banke, a sada merka da kupi i neke delove Volstrita.

Nije daleko dan, piše jedan američki novinar, kada ćemo se pitati: "Kako se na kineskom kaže Volstrit?" I odgovara: "Dženg Jie" !

To tek treba videti. Ali, ono šta je izvesno, i to mišljenje deli većina analitičara, vreme Amerike kao jedine globalne ekonomske i finansijske sile prolazi. Volstrit nije više jedini. Takvi finansijski i berzanski centri već postoje u Šangaju, Tokiju, Moskvi, Berlinu. Vek koji je prošao, jeste bio američko stoleće, ali ovaj neće biti.


Prognoza

U Latinskoj Americi svi su zabrinuti zbog krize sa Volstrita, sem možda Uga Čavesa, koji izražava zadovoljstvo da su se njegove prognoze o krahu američke "ekonomske imperije" obistinile.