“Volim Cetinje i Podgoricu, ali uvek ističem da sam Nikšićanin. Mi imamo neki poseban šarm.”

A, o tome koliko je šarmantan moj sagovornik možemo pričati danima,jer on toga ima na pretek. Uvek nasmejan, raspoložen i spreman za razgovor – prava blagodet za nas novinare.

Iako više voli pozorište jer je, kako kaže, odrastao u njemu, on ne beži ni od filmova ili serija. Čak ističe da voli i medije, što ga čini jednim od retkih, jer i oni kojima su mediji potrebni, teško se odlučuju da to priznaju.

Inače, Andrija ostavlja utisak kulturnog, pristupačnog, mladog čoveka. Ako vam se dogodi, kao meni, da vam se u sred razgovora pokvari diktafon, on će pokušati da vam pomogne da ga popravite.

Tokom razgovora će vas sve vreme gledati u oči i delovati zainteresovano za ono što ga pitate. A, ukoliko pokrenete neku njemu dragu temu, a to je, koliko sam ja uspela da shvatim, priča o studentskim danima (jer oči mu cakle dok govori o tome), onda ćete dobiti zaista iscrpan odgovor. Studirao je na Cetinju (Fakultet dramskih umetnosti) i pripadao prvoj generaciji ove škole.

- “To je bila odlična generacija. Uglavnom smo došli iz ne baš imućnih, radničkih porodica, puno smo radili i završili školovanje na vreme.”

A, uslovi u kojima su radili bili su više nego teški. U početku nisu imali ni svoju zgradu, već su je delili sa muzičkom i slikarskom akademijom i svi su živeli u istom domu. Ali je, kako kaže, bilo super.

Puno druženja, žurki, puno ljubavi. Fakultet je upisao sa šesnaest, a već od četrnaeste godine živi sam. Uprkos toj činjenici, nikada se nije “drogirao niti podavao kakvim drugim porocima”. Uvek je smatrao da je Akademija prevashodno mesto sa koga treba da izađe kao dobar čovek, a onda i dobar glumac.

To se, kako kaže, i desilo. Osim perioda studiranja, rado se seća i detinjstva i to onih dana koje je provodio kod bake na planini.
- “Ja sam to tako volio. Znači, volio sam da budem na planini, da živim tamo, da radim sve ono što nisam mogao kod kuće. Znaš, imao sam potpunu slobodu. Tako da sam od malena pušten da odlučujem. Kod bake ti uvek donosiš odluke koje ti misliš da treba, odnosno radiš ono što misliš da treba da radiš. Tako da, što se tiče tog mog perioda života na planini, mogu samo da kažem da je to najlepši period mog detinjstva.”

U to vreme je želeo da bude i fudbaler. Igrao je za FK Sutjeska i voleo je to puno, ali kada je čuo za audiciju na akademiji odlučio je da se oproba.. Uspeo je da se upiše i kako kaže, nikada nije zažalio zbog toga. Glumio je do sada u preko četrdeset predstava (i za decu i za odrasle), a kaže da se u ulozi Horacija najbolje pokazao.

- “Najveća moja pobeda u pozorištu bila je uloga Horacija iz Škole za žene. Tu sam se najviše namučio, ali ipak pozorišni glumac se dokazuje u klasicima.”
U Crnoj Gori je radio, kako kaže, puno dobrih predstava sa svim najvećim rediteljima i glumcima, a kada mu se desio “prazan hod” od nekih sest meseci, rešio je da dođe u Beograd da se i ovde oproba i dokaže.

Par meseci od dolaska, na poziv Milana Karadžića, počeo je da radi predstavu u Atelje-u 212, a onda i seriju “Mješoviti brak” i tada ga upoznaje najšira javnost. Trenutno ga možemo gledati u filmu “Opet pakujemo majmune”, koji je prvi kompletno crnogorski
film.

Zadovoljno govori o tom projektu, iako je rađen u teškim uslovima i sa skromnim sredstvima, takoreći na dobrovoljnoj bazi svih koji su učestvovali u njegovom stvaranju.
- “To je obična priča, jedan film lišen bilo kakve pretencioznosti. Jedna onako urbana, obična priča iz naših života, ništa specijalno, ali kad vidim kako publika reaguje, shvatim da im je to potrebno.
Taj film je potpuno lišen psovki, lišen svega vulgarnog. I ta erotska scena koja postoji u filmu je urađena na jedan stilizovan način. Trudili smo se da ne uradimo nešto što je već viđeno, odnosno da publika posmatra neke stvari iz drugačijeg ugla. Pokazalo se da publici ne smeta ni naša gluma, ni taj ijekavski, ekavski – to im nije bitno. U svakom slučaju film je zaživio i to je ono što je važno.

A, što se pozorišta tiče, ima ga svuda. U predstavi “Samo za tvoje uši” u Teatru Kult igra propalog studenta koji sa svojim drugom (takođe propalim studentom) otvara hot lajn, u “Egzibicionisti” u Atelje-u 212 tumači ulogu policajca, a u Zvezdara Teatru u predstavi “Tre sorele”, rađenoj po Kotorskoj legendi, glumi kapetana u koga su zaljubljene tri sestre.

Neki koji ga znaju, kažu da je Andrijin temperament sličan kapetanovom. On ne potvrđuje, ali i ne negira tu činjenicu, samo kaže da se, kad priprema neku ulogu, trudi da pronađe u sebi nešto što ima veze sa likom koji tumači.

Temperamentan ili ne, Andrija je neko ko važi za jednog od, kako ih obično etiketiraju, najpoželjnijih muškaraca u Srbiji i Crnoj Gori. O tome vam može posvedočiti reakcija mojih drugarica na informaciju da ću raditi intervju sa njim. Nudile su se da budu fotografi, držači diktafona, prevodioci i sve čega su se mogle setiti, a da je imalo bar neku vezu sa ovim poslom.

Možda tome može doprineti i činjenica da je on i jedan od retkih muškaraca koji će umeti da vam spremi odličan doručak ako se kojim slučajem nađete u njegovom društvu izjutra.
- “Doručak mi je omiljeni obrok i tada volim da spremim, recimo punjene prženice ili neke salate sa pečurkama i tako nešto.”

A, na pitanje da li ostaje stanovnik Beograda ili planira povratak u Crnu Goru, odgovara time da to nije neka ogromna razlika da bi se morao vraćati, dolaziti.
- “Kad pomislim da su nekada glumci živeli u onoj Jugoslaviji, koja je imala dvadeset i pet miliona stanovnika, pa nije bilo bitno da li ideš u Zagreb ili gde već, a sad kao neko te pita da li ideš u Podgoricu!?
Kao da sam otišao u Njujork. Dešavalo se da ujutru odigram predstavu u Buhi, sedam na popodnevni avion i uveče igram u Podgorici. To je toliko blizu da nema nikakve veze gde ću živeti.”