ZORAN BOGNAR, književnik

S: Vašu poeziju najčešće tumače kao kritiku sadašnjeg sveta. Kako biste je Vi predstavili?

Ni kod jednog pesnika se pesma ne javlja slučajno: ona jeste izraz emotivnog pesnikovog stanja, ali ona nije izraz samo jedne emocije, ona je, pre svega, sinteza brojnih nemira i rezultira iz pogleda na svet, iz kontempliranja, a ponekad i iz egzaktnog poimanja sveta, iz njegove istorijske i mitske realnosti…

Pesnik ne bi bio tako snažan kad ne bi išao dalje i dublje od spoljašnjeg okvira te realnosti, kad ne bi ulazio u njenu mitsku i kosmičku stranu, jer objavljivanje tog kosmičkog i mitskog u čovekovoj svakodnevnosti znači prevladavanje svakodnevnog, znači širenje vidika i oglašavanje novih saznanja i većih sloboda za čoveka.

Sve to ukazuje na činjenicu da poezija izrasta iz gustine doživljaja, iz majstorstva u oblikovanju stiha, iz smisla za sažimanje i svođenje na bitne dijalektičke pulsacije života.

U mojoj ”Elizejskoj trilogiji” mnogi su primetili snažan otisak beznadežnog i moralno obrušenog vremena...
Čitava moja poetika do 2000. godine govori o integralnoj dekonstrukciji sveta, odnosno, o jednoj morbidnoj marodersko-antropološkoj rapsodiji.

Međutim, to je iskustvo kroz koje smo, očigledno, morali proći da bismo došli do Hodočašća Novog svetla.
Biblija nas uči da Apokalipsa nije uništenje već otkrivenje

Dakle, ja sam kroz svoju poeziju koja je i ekspresivna i filozofska i sakralna, na momente i metafizička, ali pre svega antropocentrična, pevao o Novom čoveku koji bi poučen poukama iz svog prethodnog života trebalo da stvori jedan lepši i humaniji Novi svet bez hipokrizije, pohlepe, čemera i jada....

Andre Malro je jednom prilikom rekao da će XXI vek biti vek duha ili ga uopšte neće biti.
To je i moje mišljenje.
Novi čovek će biti homo spiritualis, tihi obnovitelj, spoj Zorbe i Bude sa sveobuhvatnom preglednošću gordog Argusa.

Verujem da homo sapiens proživljava svoje poslednje godine što i nije neka tragedija kada pogledamo kakav svet ostavlja iza sebe... Mi se sada nalazimo na putu od čovekovog večnog posrtanja do sveopšteg buđenja svesti, odnosno, da se poetski izrazim, na putu od letargije do liturgije...


S: Ima onih koji Vašu poeziju porede sa poezijom Jovana Dučića. Postoji li sličnost i u čemu?

Ne vidim nikakvu sličnost između Dučićeve i moje poezije sem u jednoj jedinoj podudarnosti, a to je da je i njegova i moja poezija filozofična, dakle promišljena i polivalentna.

Za razliku od mnogih pesnika ja svoje uzore ne krijem. Poznato je da sam odrastao na anglosanksonskoj i hispanoameričkoj književnosti, pa samim tim, logično je što su moji najdraži pesnici upravo Mervin, Eliot, Vitmen, Paunda, Ginzberg, Kupferberg, Alberti, Paz, Borhes i Alfonsina Storni... od kojih sam mnogo naučio.

Naravno, moja poezija nije epigonska u odnosu na poeziju navedenih pesnika, jer sam ja svojoj poeziji dao lični pečat. Ono što sam preuzeo iz ove književnosti su prevashodno emancipovanost na planu jezika i na planu strukture i forme.

Stoga sam uveren da me niko ne može porediti ni sa jednim pesnikom iz naše baštine jer ne pripadam ni jednoj konvencionalnoj književnoj "fioci"...

S: Zanimljivo je da ste bili zabranjivani. Opštinsko javno tužilastvo u Osjeku je zaustavilo štampanje vase knjige “United States of Yougoslavia”, koja je kasnije ipak izašla ali pod drugim nazivom, “Zemlja gospodari PODzemljom”. Koji je bio razlog tome?

Tada su i sam naslov knjige i tema o kojoj sam pevao u toj knjizi bili izuzetno škakljivi i provokativni za „gradske očeve”, pa je ta knjiga doživela takvu sudbinu...

S: Promocija vaše knjige “Isus jos uvek veruje YUdi” u baroknoj dvorani dvorca Grofa Eltza u Vukovaru, bila je poslednja javna manifestacija pre miniranja ovog grada. Kakav je osećaj sada setiti se toga?

Odgovor je uvek isti: svi ratovi su glupi i nepotrebni, pa je takav bio i ovaj.

Uvek, kad razmišljam o ratovima, odzvanja mi rečenica iz jednog vestern filma gde poglavica indijanskog plemena Sijuksa kaže: "Kada će već jednom bledoliki shvatiti da zemlja ne pripada nama, već mi njoj."...

I stvarno, ko može da vam objasni, a da mu zaista poverujete, da su tih nekoliko "pedalja" zemlje, oko kojih su se borili, vredni svih tih žrtvovanih i poubijanih ljudi, gradova, korena i detinjstava...

Lično sam, baš kao i mnoge druge porodice, doživeo veliku tragediju...
No, ipak, svestan sam da u svakom zlu ima nečeg i dobrog, a to je u ovom slučaju: iskustvo...

Kad sam došao u Beograd, umesto da razmišljam o tome šta sam izgubio nastojao sam da razmišljam šta time dobijam.
Odjednom sam imao dve istorije, dve geografije, dva voljena grada...; obogatio sam jezik, svet mi se povećao, povećala mi se Srbija.

Mislim da sam kao pisac mnogo dobio.
Čovek je na dobitku samim tim što raste i što se razvija.
Mislim da je kataklizma, ako čovek ume da je proživi, jedno izvanredno iskustvo, jer kao što znamo, sve što nas ne ubije čini nas jačim...


S: U knjizi “Ludilo Floyda Bertholda” predskazujete šta će se dogoditi u Vukovaru. Otkud taj predosećaj?

To je gotovo neobjašnjiv osećaj.
Jednostavno bio sam izabran.
Naravno, nisam ni malo srećan što sam bio u službi prekognicije i što su te moje pesme doživele potvrdu mojih slutnji.

Više bih voleo da nisam ništa od toga pogodio, jer znate i sami, nije baš neka privilegija biti prorok u svom mestu...


S: Kada se to desilo vi ste sve vreme ostali u Vukovaru. Zašto?

Možda smo ja i moja porodica bili najnaivniji ljudi na svetu i nijednog trenutka nismo verovali da će ljudska glupost ići toliko daleko da na kraju dvadesetog veka sravni jedan drevni barokni grad sa zemljom.

No, kada smo shvatili da će se baš to dogoditi već je bilo kasno da bi se moglo izaći iz grada, tako da smo moja porodica, moja devojka a sadašnja supruga, njena porodica i mnogi drugi obični ljudi doživeli sudbinu glinenih golubova...


S: Po okončanju tragedije, na dan Sv. Arhangela, dolazite u Beograd. Od tada slavite tu slavu umesto dotadašnje. Koji je razlog tome?

To je bio možda moj najduži dan u životu.
Poslednji put sam se te 1991. godine probudio u rodnom gradu, dva puta u toku dana bio u životnoj opasnosti, a nekim čudnim i srećnim okolnostima noć dočekao u Beogradu, gde sam započeo novi život, oženio se, dobio kćerku Lunu s kojom sam se istovremeno i krstio na dan Svetog Arhangela, uspeo u književnosti - u poslu kojeg volim najviše na svetu...

Eto i previše razloga da bi slavio taj dan kao porodičnu slavu za šta sam dobio i blagoslov u manastiru Ostrog...

S: Takođe ste promenili i prezime. Zašto to?

Posle vukovarske kataklizme došlo je do presecanja i poništavanja mog života...
Moj koren ostao je u nekom budućem gradu neke bivše zemlje.
U meni je preživeo neki novi čovek koji sanja o novom rođenju.
A san ne mora da ima opravdanje.

Večna paranoja je cena slobode. Budnost nije dovoljna.
Odlučio sam da pronađem budno stanje sna...

S: Pored izdavanja knjiga bavili ste se i novinarskim poslom. Je li razlog tome bila potreba za dodatnim prihodom ili još jedna ambicija?

Novinarsko iskustvo donelo mi je mnogo na planu edukacije, obogaćivanja jezika, novih saznanja... jer čitav svet je sazdan na postamentu refleksije.

U razgovoru sa drugim piscem ili pišući esej o knjizi drugog pisca vi neprestano proveravate svoja dotadašnja saznanja i stavove i upoređujući ih sa drugim mišljenjima, neizostavno stvarate integralnu sliku o određenim problematikama, odnosno, stvarate integralnu sliku sveta...


S: Između ostalog, bili ste i urednik kulturne rubrike u listu “Student”. Kakvo je vaše iskustvo?

Bili su to lepi dani. Redakcija je radila sa velikim entuzijazmom i imali smo izuzetno dobre i kvalitetne saradnike i iz Beograda i iz unutrašnjosti.

S: Je li se i tada radilo na dobrovoljnoj bazi?

Ne, naravno. Redovno su se plaćali honorari svim saradnicima.


S: Zašto ste prestali da se bavite poslom novinara?

Odgovor leži u vašem prethodnom pitanju.
Zato što danas, pet godina nakon takozvanih društveno-političkih promena u zemlji, gotovo niko više ne plaća novinarske honorare, a meni je kao individualcu kreditiranja (pseudo)institucija zaista preko glave.

A uz to, ovde je i dalje bitnije ko je podoban a ne ko je sposoban, tako da ja, kao autor stiha „izvor samorodnosti je nepripadanje nikome”, ne mogu i ne želim da se uklopim u taj socio-antroploški galimatijas u kojem više ne vredi ono što je oduvek vredelo, a vredi ono što nikada nije vredelo...

S: Još jedno zanimljivo iskustvo je bio vaš boravak u Nemačkoj gde ste bili kao stipendista fondacije Ville Waldberte, koju su dobili mnogi značajni ljudi. Kako je bilo tamo?

Villa Waldberta je, možda, najznačajnija kuća pisaca u Evropi koju je još davne 1901. godine osnovao ingeniozni nemački pisac Tomas Man.

Kroz tu kuću sem Tomasa Mana, za ove 104 godine prošla su mnoga velika imena svetske književnosti poput Hlebnjikova, Rušdija, Handkea, Mihaela Krigera, Esterhazija, Ištvana Eršija i mnogih drugih...

Dakle, stipendija Villa Waldberte nije stipendija za mlade talentovane pisce, već za etablirane i odavno priznate pisce.
Meni je izuzetno značajan podatak da sam ja najmlađi gost te božanstvene kuće pisaca u njenoj stogodišnjoj istoriji...

Tamo sam, inače, završio svoju knjigu pesama „Albedo” koja, inače, predstavlja prvi deo moje nove pesničke trilogije „Albedo, aura, alhemija”...

Naravno, od svega su mi najvredniji nova poznanstva sa kolegama iz celog sveta i nekoliko mojih književnih večeri po Nemačkoj koja su organizovana pod patronatom Ville Waldberte i Lurik Kabinetta iz Minhena...


S: Od mnogih važnih ljudi koje ste upoznali, ko je ostavio najveći utisak na vas, čije poznanstvo vam je najviše značilo?

Ima zaista dosta ljudi iz svetskog esnafa koje bi mogao da navedem kao vrlo bitne ljude za moju karijeru.
No, tu su pred svih Alen Ginsberg, možda najznačajniji američki pesnik prošlog veka, zatim Peter Handke i Mihael Kriger koji su me na velika vrata uveli u nemačku književnost, tu je svakako Franko Vaneli koji mi je objavio čak četiri knjige u Italiji, pa Antonio Porpetta, Liliana Heer, Antonio Lombardo, Verena Nolte, Ursula Hojsgen, Isolde Ohlbaum, Mireille Robin i mnogi drugi...

S: Vaše knjige su prevođene na mnoge jezike. Gde su najbolje prolazile i najbolje prodavane?

Svakako u Italiji, Nemačkoj, Kanadi i Francuskoj.

S: Osnivač ste ipredsednik Fonda “Ars longa” za očuvanje lepih umetnosti. Kako to sada funkcioniše?

Kako svi fondovi postuliraju na bazi donatorstva, moram sa žaljenjem da kažem da je ovo bilo izuzetno teška godina na ekonomskom planu za našu zemlju, tako da i pored razumevanja naših ideja od mnogih srpskih brendova njihova konkretna pomoć u finansijskom pogledu nije konkretizovana tako da su mnogi projekti koje smo mi hteli da podržimo ostali i dalje da ćame u fijokama do nekih boljih vremena...

S: Bili ste i jedan od osnivač književnog kluba u okviru džez kluba „Jazzbina” gde
su održavane promocije knjiga i časopisa uz živu džez svirku. Šta se desilo s tim?

Trajalo je dok je trajalo.
Uspeli smo da vratimo, tada veoma apatičnom i letargičnom Beogradu, kult javnog čitanja. „Jazzbina” je imala podršku gotovi svih pisanih i elektronskih medija;
pročula se čak i van naših granica pa su hteli da nam dolaze umetnici i iz Grčke, Mađarske, BiH, Makedonije i Bugarske.

No, kako svaka dobra ideja nema i dug vek tako se i „Jazzbina” ugasila „sama od sebe” jer se dva stupidna suvlasnika nisu mogla dogovoriti ko je od njih dvojice jednakiji...


S: Poznati ste po pesničim trilogijama i jedan ste od retkih koji se time bavi. Odakle dolazi ta inspiracija?

Sada već postoji jedan monumentalan podatak u mojoj biografiji, a to je da sam ja jedini pesnik, ne samo u istoriji srpske književnosti, nego u istoriji čovečanstva, koji je napisao i objavio dve pesničke trilogije, što inače, po mišljenju mnogih pisaca, spada u najtežu književnu formu.

Meni nije bila intencija da napišem te dve pesničke trilogije da bih imao takav biografski podatak, već zato što sam bio „izabran” da to napišem...

Veoma sam zadovoljan, baš kao i književna kritika, kako je to ispevano, odnosno versički izbrušeno.
Inače, radi se o dve potpuno različite pesničke trilogije: dok u „Elizejskoj trilogiji” pevam o jednom ekstravertnom i devijantnom svetu, dotle u novoj trilogiji „Albedo, aura, alhemija” pevam o introvertnom svetu, odnosno o sazvežđima ispod kože; odnosno, dok u „Elizejskoj trilogiji” pevam o poetskom hodočašću od letargije do liturgije, dotle u trilogiji „Albedo, aura, alhemija” pevam o zapanjujućoj jasnoći neizgovorenih reči...

S: Nova knjiga „Alhemija” izašla je pred Sajam knjiga. Je li to dobar potez ili je prosto tada bila završena?

Knjige, baš kao i ljudi, ne mogu birati svoje roditelje i datum svog rođenja.
I one imaju svoju sudbinu i njihov život je upravo onakav kakav je morao da bude.

Lično, ne verujem ni u loš ni u dobar tajming objavljivanja knjiga jer ako je knjiga prava i kvalitetna ona će se zasigurno izboriti za zaslužujuću recepciju, odnosno, za dugovečan život iliti trajanje...


S: Šta je “Alhemija”?

Knjiga „Alhemija”, objavljena u „Dereti”, završni je deo trilogije „Albedo, aura, alhemija”.
Kao takva ona je morala postaviti konačne konture i doneti definitivne odgovore na mnoga pitanja o zapanjujućoj jasnoći neizgovorenih reči, o sazvežđima ispod kože, o zapisima iz vetra, o lavirintu kruga...

Koliko sam u tome uspeo reći će čitaoci i, prevashodno, vreme...


S: U pesmi “Epistola majci” ste napisali : “Pesnici su mrtvi samo onda kada nadžive svoje delo”. Plašite li se da se to može desiti Vama?

Da, naravno. Besmrtnost je moja jedina tegoba.