Vasil Hadžimanov: Ja sam i dalje pozitivac

Kada bih sebe nekad morao da bacim u određenu klasifikacionu grupu, mislim da bih uskočio među one ljude koji su veliki poštovaoci empirije, kao jednog od najbitnijih elemenata života svakog pojedinca. Ovaj mladi čovek je ima na pretek, a tek je zagazio u četvrtu deceniju života. Omladinci, Vasil Hadžimanov.

Student: Prvi kontakt sa muzikom, prvi instrument ?

Sad se tačno ne sećam kako je to bilo, ali prvi kontakt je svakako bio sa klavirom, u muzičkom zabavištu „Mokranjca“, na šta me je skoro podsetio moj otac. To zabavište jeste uvod u nižu muzičku školu. Bilo je ono: „Jel’ može klavir?“, ja sam to prihvatio i tako je sve počelo...

S: Kao vrhunac perioda tvoje muzičke edukacije dolazi studiranje na Berkliju u Bostonu. U pitanju su studije klavira i aranžmana. Upisao si ih 1992.godine, diplomirao 1995-e.
Kakav je uopšte koncept studiranja i koliko je bilo teško bilo adaptirati se?

Moram da kažem da je Berkli prvenstveno škola sa jako dobro koncipiranim sistemom školovanja, ali bez neke izvikane priče, iako se najviše pominje. Generalno su univerziteti u Americi dobro koncipirani, ali svaki od njih voli da se hvali svojim studentima koji su negde postali neka velika imena, a Berkli se može pohvaliti stvarno gomilom vrsnih muzičara.

Što se tiče koncepta, on je zasnovan na „sistemu kredita“ što zapravo znači da što ih više sakupiš u toku semestra to ti je otvoreniji put ka završetku godine uz niz olakšica. Paralelno sa tim sistemom postoji i veliki broj testova koji isto vode ubrzavanju procesa.

Glavna karakteristika jeste ta da su zastupljena dva tipa studiranja tzv. „Diploma" i „Degree.“ Prvi podrazumeva izučavanje samo muzičkih predmeta, dok su kod drugog zastupljeni i predmeti iz drugih sfera i on se razlikuje u tome što onome ko je diplomirao po tom programu omogućava kasnije lakše zaposlenje na mestu profesora.
To je neko pojednostavljeno objašnjenje, da ne bih davio.

Ja sam se opredelio za „Diploma“ program i uz prethodno dobijeno znanje, tokom ranijeg školovanja, sve mi je bilo lakše, pa sam studije završio za tri godine. Mislim, moglo je to i u kraćem vremenskom periodu, kao što ima ljudi koji su ga završili i za dve, ali najbitnije je to da je taj sistem dobar, jer nisam izgubio pet, šest godina kako bih naučio sve to što sam uspeo za tri.

Što se tiče adaptacije, ja sam tamo otišao sa osamnaest godina i sve je u početku bilo zanimljivo. Sa finansijske strane sam bio malkice povlašćen zahvaljujući stipendijama i sponzorima, a naravno i mojim roditeljima koji su mi pružali neku osnovu, u smislu da ne moram da perem sudove.
Bilo je naravno raznih poslova od rada u kafiću do prodavanja parfema u tržnim centrima, preko sviranja u kafićima, a to je počelo kasnije, sve iz razloga što je život u Americi jako skup i naporan.
Kao što rekoh, u početku je to bilo zanimljivo, ali vremenom je lagano počelo da umara, a opet je tu bila i loša priča sa našom zemljom u tom periodu, koju sam ja nekako, bar fizički, preskočio.

S: U jednom intervjuu si pomenuo turneju sa crnim muzičarima po jugu Amerike, tačnije sa afro pop bendom izvesnog Paskal Bokara. Koliko ti je to značilo?

Pa, ja sam za pet godina boravka u Americi uradio dosta toga, pa je tu i turneja sa tim afričkim bendom. Iako to nije bilo na najvišem nivou, bitno je iskustvo rada sa muzičarima kao što su oni.
Ti možeš i kod kuće da sakupiš neke sjajne muzičare, ali za mladog čoveka je jako važno da, pored putovanja, imaš priliku i da sviraš sa mladim, užasno talentovanim muzičarima.
Najbitnije je to što mi se sve to desilo za kratko vreme, upoznao sam ljude od kojih su mi neki i danas prijatelji, a i svestan sam toga da mnogi ljudi ne dožive tako nešto za celog života.

S: Prekretnica u tvom shvatanju muzike. Šta i ko je odigrao najveću ulogu?

To nije tako drastičan proces, već sve dolazi nekako spontano. Pa, pošto sam odrastao 80-ih godina, svakako sam po pitanju izbora bio srećniji od današnjih tinejdžera.
Jer je i taj Duran Duran, koji je daleko od mojih tada najboljih bendova, bolji od Britney Spears. Tu su bili Hendrix, Led Zeppelin i mnogi drugi.

Vremenom sam počeo da prebiram po pločama mojih roditelja i tetke Bisere. Presnimavao sam na kasete i sve to intenzivno slušao. Imao sam sreće da su moji slušali sve tada najbolje, ali zaista.
Radilo se o džez standardima, starim facama koje su obeležile 70-te godine, kao što su Weather Report, Herbie Hancock... I tu se desilo nešto gde sam ja shvatio da me džez više interesuje od klasične muzike ili roka.

S: Na zvaničnom sajtu Vasil Hadžimanov Benda sam video informaciju da si učestvovao u izvođenju rep opere „Funky Faust“, kreacije američkog violiniste Leroy Jenkins-a . Približi mi to malo, jer zvuči kao jako čudna celina.

Leroy Jenkins je komercijalno nepoznat, jer je predstavnik free scene, avangarde. To se dešavalo u momentu kada sam ja studirao, a sve zahvaljujući kumi mojih roditelja, Brankici Bogdanov, koja je radila u Institutu za modernu umetnost u Bostonu, koji je imao udela u organizaciji tog događaja.
To je bila jedna zaista unikatna izvedba u kojoj izlaze operski pevači, pa posle njih reperi, a uz to mi pratimo sa nekom avangardnom svirkom, koja nije bila puka džez improvizacija, već je bila napisana muzika. Bitno je da je bilo jako interesantno i uostalom - dobijene su odlične kritike.

S: Kakav je odjek bio na Paskaljevićev film o Beogradu i gde je on prikazivan, kakvo je bilo iskustvo raditi sa njim ?

Pa dobro, to je bio televizijski film, tako da generalno nije ni moglo biti nekog posebnog odjeka, nije išao na festivale. Specifičan je zato što predstavlja povratak Paskaljevića dokumentarnom filmu, sa kojim je započeo.
Goran je mene čuo u Bostonu opet preko te iste Branke Bogdanov. Bio je zadovoljan onim što je čuo, došlo je do poziva da se ja sa svojim bendom pojavim u filmu, pa je snimio i svirku u Studenjaku.

Uz to je i cela muzika u dokumentarcu moja. Jedno divno iskustvo generalno, a meni je jedino žao što nije nastavljena saradnja, u smislu rada muzike na nekom njegovom igranom filmu, ali ko zna, možda se tako nešto i desi.

S: S obzirom da si se oprobao u radu muzike za film, zanima me da li je različita koncepcija i planiraš li da se malo više posvetiš tom vidu stvaralaštva?

Totalno je drugačija koncepcija, što je i glavna čar svega. Ovo što radim sa svojim bendom i nekim drugim muzičarima je muzika i samo muzika. Međutim, kod filma imaš sliku, scenario, sve to mora da se isprati, u cilju pojačavanja video doživljaja.

U planu je rad sa Mikom Aleksićem, čovekom iz čije su glumačke škole izašli Boris Milojević, Nikola Đuričko i gomila drugih ljudi. Konačno je završio svoj film, drugačiji od mnogih naših, pa ako do toga dođe, ja ću prvi put biti u prilici da radim muziku za jedan ozbiljniji igrani film, jer je „Kengur“ ipak zabavan film, ali i pored toga je jako zahtevan.

Svako ko prati film u potpunosti shvata da filmska muzika predstavlja jako bitan deo celog proizvoda. Zato mi to istovremeno predstavlja jako interesantan, a ujedno i težak posao. Jer, kada dobiješ film bez muzičke podloge i kada ga kasnije popuniš, vidiš da je to nešto potpuno drugačije.
Povrh svega toga je taj osećaj koji te učini velikim, kada shvatiš da si stvorio nešto kvalitetno, bez čega bi doživljaj filma bio potpuno drugačiji.

S: Impresije iz Japana, sa EXPO-a 2005. Ko i šta je još predstavljalo Srbiju i u kojim sferama?

Niko. A jedina sfera je bila kultura i to opet zahvaljujući našem angažovanju i japanskom producentu Hiroši Takiju koji je dobio na desetine diskova, a mi smo bili odabrani. Pored nas, išli su kao gosti: grupa Putokaz iz Hrvatske, perkusionista Orhan Mas iz BiH i Slobodan Trkulja koga smo mi poveli.

U suštini, mi tamo nismo ni imali svoj paviljon kao država. EXPO traje 6 meseci, to je sajam na kome sve zemlje sveta predstavljaju sve ono što je karakteristično za njih kao državu, od tradicionalnih vrednosti do najsavremenijih računarskih tehnologija.
To je užasno bitan događaj, a kod nas se nigde ništa nije čulo.

Prvo se niko nije potrudio da se prezentira naša država tamo, a drugo ni naš odlazak i ono što smo prikazali nije imalo nikakav medijski odjek, što me stvarno čini nezadovoljnim. Nije bilo nikakve podrške, a mi smo tamo opet dospeli nekim drugim tokovima.
Čak ni film koji je trebao da isprati naš boravak ne bi bio odrađen da nije Nataše, menadžera. Tako je to snimljeno, izmontirano i opet je ispalo super.

Sve bi bilo to simpatično da nije bilo toliko bitno, jer da se mi nismo javili nekim ljudima i to bi prošlo onako kako se neke bitne stvari kod nas završavaju - kao da ih nije ni bilo. Ali ok, najvažnije je da smo mi tamo negde zabeležili Srbiju i Crnu Goru, da smo svirali pred 3.000 ljudi, gde su svi potpuno skrenuli i da smo u krajnjem slučaju, ostavili sjajan utisak.

S: Par reči o EXIT-u od strane čoveka koji je i izvođač i gledalac.

Moram priznati da je EXIT sa jedne strane sjajna stvar, festival koji mnogo znači celom regionu i dokaz da može nešto tako kvalitetno da se organizuje kod nas, a s druge strane se ne mogu pohvaliti dobrim odnosom prema domaćim izvođačima, koji su malo marginalizovani.

Stvar ide od nekih banalnosti, tipa - vama toplo pivo njima hladno, do nekih većih propusta. Mi smo nastupali 2002. i 2005. godine i odličan je osećaj nastupati na takvom mestu, gde prođe „milijardu“ ljudi, a ti vidiš da je tim ljudima koji te slušaju lepo.

Ali, to je nešto što se podrazumeva, to pitanje kvaliteta zvuka. Ipak, ovo sa druge strane ostavlja gorak ukus i u suštini, oslikava u neku ruku i stanje našeg društva. Mislim da to treba da se promeni, a kada do toga dođe, onda će sve biti OK u potpunosti.

S: Najbolja svirka prošle godine kod nas, a ti u ulozi posmatrača, slušaoca...

Uh, pa sad, bilo je svega...Da, definitivno Living Colour u Sava Centru, jedan od mojih omiljenih bendova. To su 4 fantastična muzičara koji su kao celina neverovatni. Isto tako dobar je bio i Dejv Holand na džez festivalu.

S: Najznačajniji nastup VHB-a u dosadašnjoj karijeri?

Ono što je broj 1 jeste nastup u SC-u pre Džo Zavinula, što je bila velika čast. Svirati na istoj sceni, a pritom ne biti predstavljeni kao „opening band“, kao neki klinci koji trebaju što pre da završe. Bili smo jednostavno deo programa, dali sve od sebe pred muzičarom koji nama mnogo znači.
Posle svirke, on je prišao i rekao: “Super..., ovo je moj menadžer!“

To je bio njegov sin s kojim smo sad već dobri drugari. Dobili smo poziv da sviramo u njegovom klubu u Beču, ali smo dobili i potvrdu da to što radimo nekim kompetentnim ljudim zvuči kvalitetno.
Znači, kad te neko poput Zavinula potapše po ramenu, odmah ti je u glavi misao „Dobro je, nisam skrenuo!“ Pored te svirke, tu je i svakako taj Japan, pa i prošlogodišnji koncerti u Parizu koji ima okrutnu džez smenu. To je dokaz da se držiš, što je u savremenim džez vodama teško.

S: Jedan od 3 najbolja koncerta za mene je onaj u SC-u sa Najdželom Kenedijem. Kako je uopšte došlo do saradnje? Jako upečatljiva je bila „konverzacija“ perkusioniste i Najdželove violine.

Glavni krivac je Đorđe Milutinović. Najdžel gaji tradiciju džez session-a nakon svojih regularnih koncerata. Trebalo je da bude održan u holu SC-a, ali je Najdžel rekao da to bude u velikoj Sali, uz slobodan ulaz.
Tako je od planiranog session-a ispao jako kvalitetan koncert, što je totalno drugačije. Ispao je hepening, pa je tako i Boki komunicirao sa Najdželom, iako je Irac.

S: „11 razloga za“, „Kafanki“. Kada će doći na red treće čedo?

Eeee, to je dobro pitanje. Morali bismo ove godine da završimo to. Zbog Japana, Pariza je to odlagano, sada čekamo ono najbitnije, a to su sponzori. Ovoga puta ćemo to morati da odradimo tako da album u svim aspektima bude na najvišem nivou, upravo zbog svih ovih gostovanja.

Što se tiče kompozicija, muzike, u to ne sumnjam, ali produkcija, studio, i tako te „stvari koje život znače“ se moraju odraditi kako treba, a za to treba para. Ceo plan je da se to završi do leta ove godine i da se izda negde ... sa strane.

S: Kakvi su uopšte produkcijski uslovi kod nas?

Katastrofa.

S: Budućnost džeza u Srbiji?

To je kao da me pitaš : „Kako vidiš budućnost Srbije?“ Možda bi nam mogla pomoći neka gatara!? Sve je to nekako apstraktno, ali nije uopšte nemoguće.

Ja sam i dalje pozitivac. „Pogrešni ljudi na pogrešnim mestima“ je jako glup tekst, ali ne mogu da verujem da ne može da se pojavi neko ko će imati osećaj za podršku nekome kome je potrebna. Jer, ako VHB nastupa u Japanu, treba ih ispratiti ili ako Pera, Mika ili Žika naprave predstavu koja vredi - treba ih podržati, dati im prostora.

Smatram da nemam pravi odgovor na to pitanje, a ovo što mi radimo je najviše što možemo kako bi sve krenulo na bolje.

S: Spot „Pinball“. Ima li možda kojim slučajem među vama zagriženih za fliperima?

Pa, svi smo pomalo zagriženi, ali devojka koja upravo ulazi u kafanu, Nataša, je najveći zagriženik.