Poreklo vodi iz Etiopije, tačnije iz njene jugozapadne provincije Kaffe, iz koje je očigledno proistekao i sam naziv. Drvo kafe se na tom podneblju nije kultivisalo, već je za tamošnja plemena predstavljalo dar samih bogova.
Plodovi ovog drvetana crnomkontinentu nisuimali primenu uobičajenu za današnje konzumente.

Naime, članovi mnogih etiopskih plemena, od kojih se najviše pominjuoni iz plemena Gallusu mlelizrele plodove i mešaliih sa životinjskom mašćučime su dobijali visokoenergetsku namirnicu koja im je davala snagu tokomdugih traganja za plenom u vrelim savanama.
Ovaj period se smatra za prvi važniji u dugoj istoriji čovekovog kontakta sa čarima ovog hedonističkog nektara.

Drugi je započet od strane Arapa koji su preneli sadnice na Arabijsko poluostrvo, gde u XIII, XIV veku počinje era gajenja tog drveta života za mnoge kofeinske ovisnike širom planete.
Prve veće plantaže su se javile na teritorijidanašnjeg Jemena, a i mnoge arapske države koje su počele da se bave uzgajanjem su se udružile sa željom da formiraju monopol nad proizvodnjom kafe sa kojom su svi lagano krenuli da se upoznaju.

Prvi put su ljudi došli na ideju da peku zrnoi da kasnije njegovim kuvanjem dobijunapitak, koji je nazvan qahwa, u Turskoj, u kojoj je 1475. godine, u Konstantinopolju otvorena prva tzv. kuća kafe (tur.KavehKanes).

Turci su takođe unosili inovacije u pripremi, tako što su dodavali mnoge začine pri kuvanju, poput oraščića i cimeta. Nakon otvaranja prve, kuće kafe su nicale ko pečurke posle kiše, jer su pored čarobne tečnosti nudile i druge zanimljive programe poput kockanja i raznih političkih ili teoloških diskusija.

U početku je turski zakonu slavu ovog novog okrepljujućeg napitka u sebi nosio uredbu po kojoj je bilo legalno da žena kojoj muž nije bio u stanju da obezbedi dnevnu dozu kafe, istog napusti bez ikakvih problema.
Međutim, zbog sve učestalijih bahanalija koje su kulminirale upravo na tim sastajalištima, religiozni muslimani su postajali sve besniji iz razloga što se piće koje su oni koristili tokom svojih rituala i molitvi na taj način skrnavilo.

Iz toga su proistekle mnoge zabrane i još bizarnije kazne za prekršioce. Tako su prestupnici koji bi bili prvi put uhvaćeni dok srču bili prebijani, a oni koji bi se ponovo usudilii da srknu koju, bili bi ubacivani u kožni džak, pa u more.
Vremenom je i ta ludost nestala, takošto su vlasti uvidevši da ni smrtne kaznene mogu odvratiti ljude od uživanja, došle na ideju da dozvole postojanje kuća kafe uz plaćanje ogromnih taksi.

A kafa nikako nije dospevala u druge zemlje sveta u kojima se isključivo pijuckao čaj, da ne pominjem Veliku Britaniju i njene kolonije.
Arapske zemlje su ljubomorno čuvale od izvoza i eksploatacije semenke i sadnice, a izvoz zrna kafe je bio moguć samo u prženoj formikako ne bi bilo moguće dalje klijanje.

Ipak, kako ništa što se toliko čuva nikad ne može biti beskrajno bezbedno, tako je na scenu stupio indijski musliman, izvesni Baba Budan koji je tokom hadžiluka po Arabiji uspeo da prokrijumčari nekoliko semena i po povratku kući, u južnu Indijuda ih posadi na svom imanju.
Bio je to mali korak za njega, ali veliki za čovečanstvo...

Jako je zanimljivo to da je on otvorio Pandorinu kutiju, pošto se kasnije širenje kafe uglavnom zasnivalo na širokom spektru krađa i raznoraznih spletki.
Tako je počela svetska turneja, a od Evropljana prvi su se sa kafom susreli Italijani kada je preko venecijanske luke dospela na evropsko tlo.
S obzirom da je to za njih novo piće nosilo etiketu „piće Islama“ u crkvenim krugovima se smatralo da su to đavolja posla, ali kadaje tadašnji papa Klement VIII skupio hrabrosti da ga proba, opijen blagodetnom aromom, brzo je doneo odluku da blagoslovi i krsti kafu kao istinsko hrišćansko piće. Ama, čuda razna.

Što se tiče dolaska kafe na tlo najvećeg svetskog uvoznika danas, Amerike, veruje se da sve zasluge pripadaju kapetanu Džonu Smitu, osnivaču kolonije Džejmstaun u Virdžiniji, a kao godina za koju se vezuje prvo pominjanje kafe na britanskom ostrvu uzima se 1637-a, kadaje Turčin po imenu Jakob (pitam se ima li njegovo ime veze sa danas poznatom markom?) otvorio prvi „coffee house“ u Oxfordu.

Kafa i biznis sa otvaranjem kafeterija su pomogli i Britancu Edvardu Lojdu, da otvori osiguravajuću firmu krajem XVII veka, koja danas sloviza najpoznatiju te vrste. To je uspeo tako što je uz uobičajeni meni u svom lokalu, mušterijama, inače trgovcima i pomorcima, nudio i usluge osiguravanja robe.

I tako se poput nekontrolisanog plamena kultura uživanja u kafi širila na sve strane sveta. Taj proces je praćen interesantnim i pomalo neverovatanim storijama. Jedna od mnogih je i ona koja se tiče pojave kafe u centralnoj Evropi, tačnije Beču.

Naime, polovinom XVII veka su vođene borbe između austrijske armije i snaga osmanskog carstva, u kojoj su ovi prvi izvojevali pobedu, a Turci su pri povlačenju za sobom ostavili velike količine materijala u džakovima, što je austrijskim vojnicima ličilo na stočnu hranu.
Međutim, tu se našao i Franc Georg Kolčitcki, čovek koji je jedno vreme živeo u Turskoj i koji je znao da napravi razliku između stočne hrane i semena biljke koja je harala svetom.

Uzeo je za sebe džakove proglasivši ih njegovim ratnim plenomi zahvaljujući tome otvorio je prvu kafeteriju u tom delu Evrope. Takođe je bio i među prvima koji su uvideli da malo mleka daje potpuno novu dimenziju ovom napitku.

Krajem veka, na red dolaze i Holanđani koji su odmah iskoristili svoje kolonije u tropskom pojasu, poput Cejlona, Jave i Sumatre za stvaranje ogromnih plantaža, s obzirom na idealne uslove koje zahteva drvo kafe.
Postali su prva zemlja uzgajivač kafe u komercijalne svrhe, snabdevajući celu Evropu.

Ali, u igru tada ulaze novi igrači. Francuski pomorski oficir Gabriel Mathieu do Clieu krade semenke i prenosi ih na kolonizovano karipsko ostrvo Martinik, na kome posle pedeset godina od ovog pionirskog poduhvata za francusku industriju kafe, broj stabala dostiže tada rekordnih 19 000 000.
Međutim, i oni su na svojoj kožiosetili nemilosrdnost postojanja kruga iliti one stare, dobre “Ko drugome jamu kopa…”

Tako je 1727. godine došlo do graničnog spora u Gvajani, između starih prijatelja Holanđana i Francuza, a kao pregovarač (nešto poput Martija Arhtisarija ovih dana) je bio poslat brazilski pukovnik Paleta.
Vatreni Brazilac je igrom slučaja (ili slučajem igara) obrlatio ženu tamošnjeg francuskog guvernera koja mu je u buket za srećan put spakovala koji pelcer i nekoliko semenki.
E, a tad je na scenu stupio igračkoji je izrastao u najvećeg svetskog giganta na ovom polju.

Kako je postala svetski fenomen, mnogi veliki umovi, a ujedno i strastveni ljubitelji, stali su u odbranu i pomagali da se prebrode prepreke na koje je nailazila u mnogim društvima.
Tako je Johan Sebastijan Bah komponovao i kompoziciju u njenu čast, kako bi iskazao bunt prema tadašnjoj zabrani pijenja kafe ženama u Nemačkoj, pošto se smatralo da ih čini sterilnim.

Još jedan od istorijski važnih događaja koji je uticao na širenje kulture kafe, jeste i “Bostonska čajanka” (1773), nakon koga su Amerikanciu pijenju kafe videli patriotsku dužnost u vidu bunta prema postupcima britanske Krune zbog koje je i došlo do poznatog incidenta na dokovima Bostona.

Ovo je generalno gledano i predstavljao kraj šokantnih i iole specifičnih događaja iz burne istorije ovog fenomena.
Kasnije su se samo smenjivale brojne inovacije, kako na polju kultivisanja biljke, prerade zrna i ostalih tehnoloških operacija, tako i na samom marketinškom nastupu.

Bitno je pomenuti da je pakovanje u vakuumirane limenke u cilju što dužeg očuvanja započeto 1900.godine. Samo godinu dan kasnije japansko-američki hemičar Satori Katoje izmislio “instant kafu”, a već 1923-e Nemac Ludvig Roselius je došao na ideju proizvodnje kafe bez kofeina što je i sproveo u delo.

Pred Drugi svetski rat, zemlje Južne Amerike založile su se za uspostavljanje izvozničkih kvota, na osnovukojih bi potpisnice tog sporazuma bile u mogućnosti da izvoze kafu. Ti aranžmani ICO-a (International Coffee Organisation) su bili potpisivani na pet godina, sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka, nakon čegaje trgovina liberalizovana, što je bilo praćeno padom cene na svetskoj berzi.

Drvo kafe pripada porodici “Rubiaceae”.  Postoji 30-ak vrsta, a kao najpoznatije izdvajaju se njih tri. To su “Coffea arabica”, “Coffea liberica” i "Coffea robusta”.

Drvo je često poputžbuna, ali može bitivisoko između 4,6 i 6 m u punoj zrelosti. Karakterišu ga beli cvetovi prijatnog mirisa koji cvetaju samo nekoliko dana. Šest do sedam meseci nakon cvetanja dolazi do pojave ploda koji zavisno od stepena menja boju od svetlo zelene, preko crvene do tamnocrvene pri potpunoj zrelosti.

Plod se sastoji iz dve po sredini izbrazdane semenke okrenute jedna prema drugoj. Plodovi formiraju grozd koji je za granu povezan tankim peteljkama.,što berbu čini lakšom.

Ova biljna kultura najbolje uspeva u zemljama tropskog pojasa pošto zahteva laku, duboku zemlju, sa konstantno dobrom vlažnošću, a veliki uticaj na prinos i razvitak uopšte ima i nadmorska visina.
Iako spada među biljke koje se mogu uzgajati na od 0 do 2.000 metara, najbolji rezultati za “Coffea arabica” su dobijeni gajenjem na visini između 600 i 1200, a za “Coffea robusta” ispod 600 metara iznad nivoa mora.

Za najkvalitetniju kafu se smatraona koja je dobijena od “Coffea arabica”, jer je jako aromatična, ali je ujedno i najskuplja. Karakteristična je i razlika u bojama zavisno od podneblja gajenja, pa su tako sirova zrna kafe iz Azije i Afrike žute, a američka zelene boje (tzv.“green coffee”).

Nakon branja, vrši se odvajanje zrna od omotača upotrebom vodene pare i specijalnih ljuštilica čime se otvara put ka najbitnijoj operaciji pri preradi kafe, prženju zrna. Prženje nosi to breme važnosti iz prostog razloga što se tokom tog procesa odvija niz reakcija hemijske i biohemijske prirode koje za posledicu imaju obrazovanje arome, odnosno formiranja nizaaromatičnih jedinjenja koja ovom napitku daju identitet.

Aroma kafe je sastavljena od preko 300 aromatičnih jedinjenja koja ukupno čine 1% svih hemijskih sastojaka kafe. Najpoznatiji i najozloglašeniji od svih kauboja jeste kofein, alkaloid koji u malim koncentracijama ima stimulativno dejstvo, ali u velikim koncentracijama (kao i svi preterizmi!) ima štetno dejstvo, pre svega na kardiovaskularni sistem.

Kofein je bio tema mnogih istraživanja i mesto na kome su se lomila (a lomiće se i dalje, bez ikakve sumnje) koplja između mnogih naučnika, korporacija i svih onih koji se nešto pitaju na ovom ogromnom svetskom tržištu. Ni reč više o njemu nećuda prozborim, jer nema potrebe.

Jako bitan faktor za klasifikaciju kafe kao napitaka, jeste i granulacija pri mlevenju, pa je tako propisana veličina samlevenih čestica za “tursku” 0.1mm, za “espresso” je to 0.2mm, a za “filter” je 0.3mm.
Najveće su čestice za “instant” (poznata i kao “topljiva”) kafu, a promera su od 1 do 3mm, a sve to iz razloga što lakšeg prodora vode u samo zrno i njegovog lakšeg prelaska u rastvor.

Kao finiš proizvodnje tu je pakovanje koje se vrši pod vakuumom radi zaštite od štetnog uticaja O₂ na svežinu. Najčešći ambalažni materijali su tzv. “laminati” (kombinacije raznihfolija- PVC, Alu…), lim i staklo.

Poslednja prepreka do susreta “gurmanske” vrste je naravno cena, a tu vam ništa ne ostaje, već samo “Kom obojci, Tom i Džeri…”

   1 - 23.1%        2 - 38.45%        3 i više - 38.45%

   Da - 34.6%      Ne - 46.2%      Ne uvek - 13.2%

   turska - 50%     instant - 34.6%     filter - 11.5%    espresso - 3.9%