Ne/kultura u pozorištu

Na žalost ili na sreću, pozorište je postalo trendi mesto za izlazak.
Na sreću zato što je pozorište konačno izašlo iz zapećka i popelo se na sam vrh pijadestala kada govorimo o kulturnim dešavanjima. Na žalost, zbog samog poimanja ove kulturne ustanove.

Ne razmišljam, dakle postojim

Postoji nekoliko vrsta izlazaka u pozorište. Ukoliko želite da budete viđeni, da se nađete u štampi i ostalim sredstvima javnog informisanja onda ćete sigurno izabrati premijere.

One su mesto na kom provereno možete da budete fotografisani i zapaženi isključivo po garderobi koju ste odabrali. Ukoliko vas brinu komentari, odnosno ono šta treba da kažete nakon odgledane predstave, uopšte ne morate da razmišljate.

Tu su programi koji se dele na početku. U njima se nalazi sve što treba da izgovorite. Ako vas pak mrzi da prelistavate programe, uvek možete da izaberete jednu od dve proverene varijante.
Jedna je da izrazite oštru kritiku na tada viđeno- ili da preterano kudite ili da budete oduševljeni i nasmejani govoreći da bolje nešto u životu niste gledali.

Sveopšte posmatrano, postoje dva ključna tabora u ovom slučaju, neafirmisani i nezadovoljni studenti glume i ostalih vidova umetnosti koji se uglavnom opredeljuju za iscrpne opise onoga što po njima nije valjalo.

U grupu koja sve hvali spadaju javne ličnosti koje zbog boljih fotki žele da se smeju i da kažu pozitivne stvari kako se ne bi zamerili, uglavnom. Druga varijanta je da koristite već izrečeno, kritike ljudi koji su govorili pre vas.
Najčešće korišćeni izraz u ovim krugovima je: „Ovaj performans je zaista celokupni čulni doživljaj.“

No vratimo se na sam početak, na odabir garderobe. Šta obući za premijeru, doživljava se kao pitanje od krucijalnog značaja. Bitno je biti primećen od samog ulaza, pa čak i „blistati“ u mraku za vreme događaja.
Koja je radnja, kog tipa je predstava, kako su glumci izneli celo delo - to zapravo nije bitno. Važno je da su „aktuelni i atraktivni.“ Ova krajnost je na žalost vrlo česta.
Najčešće na nju možete da naiđete kada odete na neku premijeru. U prvi plan se stavlja vizuelni doživljaj pojedinaca, dok su se srž i duhovno bogatstvo koje bi bilo lepo da se ponesu sa tog mesta izgleda zaboravili u prošlom milenijumu.

Dođoh, videh, obukoh

Iako gore nabrojani „ljubitelji umetnosti“ narušavaju samu ideju pozorišta, postoje i oni, na žalost manji deo publike, koji doživljavaju umetnost na sasvim drugi način. Oni će vam govoriti o svojim impresijama nakon predstave, sa njima ćete moći da uporedite stavove, oni su ti od kojih možete da očekujete da će doći i naredni put, isključivo zbog svojih uverenja i stavova.

Obučeni su pristojno, u skladu sa institucijom u koju ulaze, bez dekoltea, patika, frizure od koje publika u redu iza ne vidi pola scene, sa isključenim mobilnim telefonom.
Za vreme predstave oni neće žvakati žvake i duvati balone, grickati čips i ostale slične zanimacije, neće pričati sa još dve drugarice o lepoti i seksipilu glavnog glumca, neće šuškati otvarajući kesicu bombona, jednom rečju neće biti nepristojni.
Takođe se oni verovatno neće smejati scenama koje opisuju bol, nemir i tugu samo zato što ih je atraktivni glumac izgovorio na „sladak način.“

Koliko puta vam se desilo da sedite u pozorištu dok vam sve ovo nabrojano jednostavno ne dopušta osnovnu ideju - da pogledate predstavu na miru?
Da li je reč kultura postala relativni pojam? Da li je biti pristojan postalo toliko teško? Šta se desilo sa lepim ponašanjem? Može li ova manjina koja i dalje zna kako bi to trebalo da se ponaša u pozorištu i kulturnim ustanovama da pobedi nekulturu i primitivizam?

Invazija nekulturnih srednjoškolaca

Ukoliko ste pomislili da mladi imaju snage da menjaju svet u bolji, lepši i kulturniji, prevarili ste se. Upravo su oni ti koji prave najveće probleme osoblju u pozorištu.

Najgori dani radnim kolektivima pozorišta su kada im u goste dolaze grupe osnovaca i srednjoškolaca.
Organizovani od strane škole u pozorište ulaze u hordama, sa sve grickalicama. Obavezan rekvizit - mobilni telefon, ukoliko se „smore na predstavi“ da mogu da igraju igrice i pišu poruke.

Motiv za odlazak u pozorište je obično veća ocena iz srpskog jezika i književnosti koje im obezbeđuje profesorka koja im je karte nabavila po nižoj ceni, a ne retko i vrlo se „ugradila“ u te iste cene karata.
Ako ste se ipak i vi nekim slučajem našli u celoj toj priči, nemojte da se začudite ukoliko čujete da se učenici igraju raznih, njima zanimljivih igara tipa čuvene zuce, ili dovikuju iz poslednjeg u prvi red ili pak igraju lasorom jer im je strašno zanimljivo što se glumac zbunio i zaboravio tekst kada su mu crveni zrak usmerili pravo u oko.

Može da se desi da ponavljaju na glas replike sa scene i modifikuju ih u skladu sa trenutnom inspiracijom. I taman kada pomislite da gore od toga ne može i pitate se ima li nekog ko odgovara za njihovo maloletničko ponašanje, shvatite da se njihova učiteljica smeje zajedno sa njima na sve to i komentariše najnovije melodije Nokije koje oni prelistavaju tom prilikom. Svaki dalji komentar ovde je suvišan...

Ako ste pomislili da je ovo retka pojava, varate se, ovo je pojava na koju svi razvodnici i radnici pozorišta reaguju sa čuđenjem i neprekidno apeluju da se tako nešto više ne dešava.
Da li su mladi ti koji menjaju svet i šta se dešava sa onima koji nemaju ni predstavu o tome šta je pristojno; šta je sa onima kojima niko nije pokazao šta znači lepo ponašanje, šta je prihvatljivo ponašanje na javnim mestima, kako se obući, spremiti, šta očekivati, šta ponuditi a šta tražiti?
Puno je pitanja i puno odgovora, ali zasigurno i puno načina da se nešto učini protiv ove masovne pojave nekulture u pozorištu.

„- Da, da u galeriji sam.

Pa eto, malo i ja.

- Jel me čuuujeeeš?!! Nemam dometa, zovi me na drugi broj!“

Situacija u galerijama je slična onoj u pozorištu. Masa ljudi na ovakvu vrstu dešavanja dolazi da bi bilo viđeno.
Naravno, i ovde je najbolje doći za vreme neke kampanje, jer u drugim slučajevima nema ljudi, stoga je besmisleno dolaziti. Komentari koji se čuju tom prilikom od te većine su prozaični i obično nemaju nikakve veze sa postavkom.

Jednostavno, danas je izuzetno moderno ući u galeriju, ozbiljno i sa klimanjem glave posmatrati postavku i obući nešto u skladu sa opisom događaja koji se pročita u novinama ili najavama događaja.

Videla žaba da se konji potkivaju...

O muzejima u Beogradu se naviše govori za vreme noći muzeja. Tada je zanimljivo o jednom trošku i za jedno veče obići veliki deo ovih znamenosti. Od ponuđenih sadržaja, najčešće se biraju oni koji imaju najbolji „performans.“
Na pitanje da li idete u muzeje, obično se dobija odgovor „nemam baš puno vremena i ne stižem.“

Ali eto, nekako svi nađu vremena kada je to jedan od in dešavanja. Situacija je slična i kada se ode u neki drugi grad, zemlju, kontinent.
Prema istraživanju koje je nedavno sprovedeno, poslednje mesto koje se poseti na putovanju je neka kulturna ustanova i to obično samo ukoliko se na tom mestu nalaze zanimljivi suveniri koje bi mogli da kupimo i pokažemo kada se vratimo u rodni nam grad.
Tužno, zar ne?

Kako se izboriti sa ovim sve češćim pojavama? Da li pozitivizam koji još uvek postoji može da nadvlada negativne osećaje i nepristojno ponašanje? Možda je najbolje pitanje odakle početi?

Stiće se utisak da smo u masi trenutno popularnih događaja zaboravili da umesto šminke popravimo svoje ponašanje.
Šta je ispravno i pravilno? Na žalost, većina bira lakši put - dobra fasada na uštrb lošeg temelja. Neki govore da rešenje leži u dobrom primeru.

Ukoliko nekome ponudite da sam izabere, veće su šanse da izabere nešto drugačije od jednoličnih stvari koje mu se svakodnevno serviraju. Reč duhovno postaje sve više aut.
Ne dozvolite da vam drugi formiraju sistem vrednosti, to je jednako loše kao i prodaja sopstvenih shvatanja, želja, ideala i osećanja; to je prodaja sopstvene duše za male pare.

------------------------------------------------------------------------
Novi sistem vrednosti

Neko to objašnjava sukobom generacija, neko pak trenutnom ekonomsko-političkom situacijom, ali gotovo sigurno je da svi govore o poremećenom sistemu vrednosti. Našim bakama i dekama je sistem vrednosti bio drugačiji nego našim roditeljima.

Naši roditelji govore o tom jazu generacija i vrednostima onako kako ćemo verovatno i mi govoriti našoj deci i unucima.
Jedno je jasno, vremena i okolnosti se menjaju; ali postavlja se pitanje da li se baš sve tako menja? Da li se i poimanje kulture drugačije posmatra a maniri i lepo ponašanje postaju raritet ili pak sasvim suprotno, nešto što više nije „in”?