Rođena je u Africi, srednju školu završila u Americi i dugo boravila u Japanu, zahvaljujući ovom poslu. Nikada nije maštala da postane manekenka jer za tim nije bilo potrebe, pošto je oduvek znala da će se time baviti, mada želela je da bude i ronilac i arheolog.

Čula sam da si rođena u Africi i da si tamo živela do svoje pete godine. Šta ti je najviše ostalo u sećanju iz tog perioda?
Predivne botaničke bašte sa bujnom vegetacijom (posebno lokvanji), druženje sa crnačkom decom iz kraja, moja dadilja crnkinja Suzana, gigantski insekti kojih sam se plašila i ručak sa svom decom iz komšiluka, koje je moja mama zvala da bi uspela da me natera da nešto pojedem.

Ko je kome bio čudniji, ti crncima ili oni tebi?
Bili smo deca i stalno smo jurcali, boju kože niko nije primećivao. Ja sam i dalje takva, volim dobre ljude ma kakve nacionalnosti i boje kože oni bili.

Jesi li živela još negde u inostranstvu?
U Americi sam završila srednju školu, a bila sam dugo i u Japanu, pa bi se moglo reći da sam i tamo živela.

Je li tvoj san kao devojčice bio da postaneš manekenka ili si maštala o nečemu drugom?
Još tada sam znala da ću biti manekenka, nisam imala potrebu da sanjam o tome. Nikada nisam ni pomislila da to neću biti. Uz to sam želela da budem i ronilac i arheolog.

Ne deluješ kao neko ko juri za slavom, a ipak ti se desila. Koliko je to opterećujuće, a koliko uživaš u tome?
Nikada nisam jurila slavu, jurila sam samo da što više radim. Volim svoj posao toliko da mi slava i nagrade nisu mnogo bitne.

Jedna si od najtraženijih manekenki kod nas, radiš puno i dobijaš razna priznanja za to. Smatraš li da je moć transformacije tvoje najjače oružje u ovom poslu?
Ja sam svoje najjače oružje u poslu.

Dosta si radila i u inostranstvu. Gde sve?
U Milanu, Barseloni, Madridu, Atini, Tokiju i Osaki.

Ima te puno u medijima, ali rekla bih da dobro eskiviraš tabloide. Je li to sa namerom?
Ja ni ne razmišljam o tabloidima. Vodim normalan život i gledam svoja posla.
Misliš li da pojavljivanje u tabloidima može imati neke prednosti u smislu dobijanja angažmana ili bolje plaćenosti?
Pojavljivanje u tabloidima nema takvih prednosti, osim ako je popularnost nekome prednost. Meni nije.

Jesi li zahtevna ili nervozna pred reviju ili snimanje?
Nikada! Kada se radi posao koji se voli nema nervoze, čak i kada je teško.

Znam da nemaš neki poseban režim ishrane. Možeš da jedeš šta hoćeš jer imaš dobar metabolizam. Da nije tako, da li bi bila spremna da “gladuješ” da bi mogla da se baviš ovim poslom?
Srećom nemam takve probleme. Bila bih spremna da gladujem ako bi to bio jedini način da radim posao koji volim. Ali nikada ne bih dozvolila da ugrozim svoje zdravlje i razvoj. Zato mislim da devojčice ne treba da gladuju i dovode sebe u opasnost.

Vodiš li ipak računa o nečemu kada je tvoje telo u pitanju, recimo puno treniraš ili slično?
Pošto nemam problema sa promenom kilaže, umem da se ulenjim. Povremeno vežbam rekreacije radi. Dve godine nisam ništa radila i sada sam se ponovo aktivirala. Moram da priznam da mi mnogo prija, jer tako obnavljam energiju.

Oprobala si se i kao glumica. Je li to bilo čisto zadovoljavanje radoznalosti ili bi rado prihvatila novu ulogu?
U tom izazovu sam uživala i rado bih prihvatila novu ulogu.

Ako se ne varam, ulogu si dobila putem kastinga. Kako si se uopšte odlučila da odeš na kasting i šta se tamo dešavalo?
Bila sam srećna što sam pozvana na glumački kasting jer volim izazove. Kao i svi ostali, dobila sam parče teksta i odglumila ga pred kamerom. I dobila ulogu.

Koliko misliš da si se snašla u toj ulozi?
Ja više volim da to drugi kažu. Kompetentni ljudi su mi rekli da se uopšte nije videlo da glumim. To je najveći kompliment.

Voliš i da pišeš. Dobijala si čak i Zmajeve nagrade za poeziju. Da li još uvek pišeš?
Ne pišem više. Dobila sam pet Zmajevih nagrada za poeziju. Moja nastavnica, koja je imala loše iskustvo sa učenikom koji je prepisao nečiju pesmu i dobio nagradu za nju, me podvrgavala svakakvim testovima da bi se uverila da ja pišem svoje pesme. To je trajalo nedeljama i bilo je vrlo neprijatno. Posle toga se uverila u moje pesme, ali ja više nisam imala želju da pišem.

Takođe i slikaš. I za to si dobijala nagrade i čak su neke tvoje slike bile izložene.
Moji crteži su redovno izlagani u mojoj osnovnoj i srednjoj školi. Dobila sam tri nagrade na Oktobarskom salonu u Beogradu i moje slike su bile izložene u paviljonu Cvijeta Zuzorić. Pored toga četiri moja rada su dobila nagrade na festivalima u Sijetlu u Americi gde sam završila srednju školu.

Reklo bi se umetnička duša, ali ti voliš i matematiku. Čak si izjavila da si htela da upišeš elektrotehniku. Malo čudna kombinacija?
Moj tata je vrstan elektro-inženjer. Ljubav prema prirodnim naukama sam nasledila od njega. Od elektrotehnike sam odustala jer sam shvatila da sam previše energična da bih radila kancelarijski posao.

Moglo bi se reći da si multimedijalna ličnost. Samo još da počneš da pevaš?
Ko zna! Pevala sam i u horu. Sve je moguće.

Ko god je imao prilike da te upozna kaže da si jako prijatna. Takav utisak odaješ i u javnosti – uvek nasmejana, nikada nadmena. Koji je recept?
Ophodim se prema ljudima onako kako bih želela da se i oni prema meni ophode. Pažljivo “gazim” kroz život, trudeći se da nikoga ne povredim. Bavim se sobom i svojim životom. Kada je neko zadovoljan samim sobom, nema potrebu da fascinira ili teroriše druge ljude. Takve stvari rade iskompleksirani ljudi.

U čemu najviše uživaš, šta te čini srećnom?
Srećna sam kada sam u društvu mojih roditelja i ljudi koje volim.

Sa kim se i gde najbolje provodiš?
Volim da igram cele noći, okružena opuštenim ljudima. Nažalost takve provode vezujem za inostranstvo.

Jednom prilikom si izjavila da se od manekenstva kod nas ne može živeti, da je to samo dobar džeparac. Od čega planiraš da živiš, kako da zarađuješ?
Tačno je da ne može da se živi od honorara. Ja nikada nisam svoj život gradila samo na manekenstvu. Još uvek ne znam šta će biti moja primarna profesija u godinama koje dolaze. Videćemo.