Dejan Nikolaj Kraljačić. Rođen 1975. godine.
Trenutno mesto prebivališta - uglavnom Beograd. Dramaturg, kritičar, filmski i TV reditelj, predavač, filmofil, perfekcionista, konfliktna osoba po potrebi....

Koketuje sa stripom, štampom, a najviše sa novim formama koje definišemo kao ekscentrične. Šta je najviše, a šta najmanje od gore navedenog? Da krenemo od početka, kao što logika nalaže.

S: Hronološki redosled zanimanja.
Ja sam najpre filmski i televizijski režiser.
Zatim scenarista, pa producent, pa kritičar.
Docent na Akedemiji umetnosti u Novom Sadu.

Glavna pasija mi je umetnički film, a cilj režija dugometražnog filma.

S: „Sanjam, a šta mi se dešava”.
To je dokumentarni, srednjemetražni film koji sam snimio 2001. godine.
Sledeće godine sam odbio nagradu. (Ko još odbija nagradu? Zašto?)

Smatrao sam da je film bio diskreditovan, nisam mogao da se pomirim sa tom vrstom nameštanja nagrada.

Pritom se ne uopšte ne prati ko je šta uradio. Film je zatvorio festival.

Bio sam prijatno iznenađen reakcijom publike i dugim aplauzom. Film ih je dotakao.
Smatram da je taj film tematski veoma važan.

Ja sam se u najkritičnije vreme bavio klincima sa Kosova i zbog toga bio odbijen na preko 30 festivala.

Film je, sa jedne strane, tretiran kao srpska propaganda i manipulacija decom, a sa druge strane, to je izuzetno je moderan izraz, jako moderan estetski i zbog toga je imao problem prohodnosti u tom smislu.

S: „Asfalt”.

Ja sam veliki ljubitelj SF i moja dva scenarija su na tu temu.
Nisu oni SF u smislu specijalnih efekata i istraživanja svemira, nego su u idejnom, unutrašnjem smislu futuristički, potpuno neobična i pomerena stvarnost.
Ta scenarija čekaju sredstva.

Što se tiče „Asfalta” , svojevremeno sam prošao na konkursu za projekat u razvoju Skupštine grada, ali stalo je na tome.
Izgledalo je nerealno da se skupe ta sredstva, iako on ni ne bi bio toliko skup.
 Cifra je ispod miliona, što je za jedan film sa puno akcije, sa skoro 40 likova, zaista neverovatno jeftin.
Ipak je tu ideja u konceptu, a ne u nekim drugim stvarima. Ja i dalje njega guram, ali sada definitivno ne mogu da stignem od silnih angažmana.

Želim da napišem još jedan scenario koji imam već dugo u glavi, koji bi imao svedeniji budžet, koji bi konačno mogao da prođe.
Moj prvi SF scenario „Zašto bosanski policajci nose naočare za sunce” je tek ekscentričan film i za njega smatram da još nije došlo vreme.

S: Stripovi.

Ja sam veliki stripofil, jedan sam od osnivača Salona stripa u Beogradu.
On se dešava uvek poslednjeg vikenda septembra, već pet godina.
Moram priznati da zbog toga uopšte ne spavam poslednjih mesec dana.
To je jedan zamašan posao koji sve oduševljava kada dođu da vide, ali naravno, niko neće da nas podrži u onom suštinskom smislu, na nivou države, na nivou nekih elementarnih finansija.

Znam da se te finansije ipak raspoređuju u osrednjim iznosima nekim projektima u kojima ja zaista ne vidim neki značaj.

S: Studentski kulturni centar, poznatiji kao SKC.

Bio sam urednik filmskog programa u Studentskom kulturnom centru od 2001. do 2003. godine. Tada sam plasirao jedan vrlo interesantan festival čileanskog filma, što je bio prvi put kod nas.
Ti filmovi su bili nepoznanica i najvećim filmofilima.

Bilo je i nekoliko ciklusa koji su vezani za horor film, gde je bilo prikazano nekoliko kultnih filmova iz šezdesetih i sedamdesetih godina koji su strašno kvalitetni. Ono što mi je najdraže je što se stvorila jedna čudna ciljna grupa.

Bilo je totalno atipično u odnosu na beogradske premijere i klasičan repertoarski bioskopski film. Takođe sam upriličio kompletnog Pitera Džeksona jer mnogi nisu znali za njegove prve filmove. Poseta je bila izuzetna.

S: Filmska edicija „Vrtoglavica”.

To mi je bila velika ambicija koji nisam mogao finansijski da izguram do kraja. Ona, na žalost, broji samo tri naslova, tačnije dva i po, jer je jedan pod „Vrtoglavicom”, ali uslovno rečeno.

Prvi naslov je „Razgovori sa Živojinom Pavlovićem”, što smatram najznačajnijom knjigom ikada na temu bilo kog srpskog autora kod nas.

Druga je izašla prošle godine i to je prva monografija Emira Kusturice.

Ponosan sam na to izdanje jer sam na tome radio tri godine.
Period je toliko dug opet zbog nedostatka sredstava, iako bi čovek pomislio da će svi dati za Kusturicu.

Ovo je zemlja gde će te svako pitati: „A zašto ti on ne da pare?”.
Pitam se da li nekoj veličini tog tipa u svetu pada na pamet da finansira svoju monografiju.
To je potpuno poražavajuće.
Ali, ta knjiga je uprkos svemu ugledala svetlost dana i zaista luksuzno izgleda.

S: Dalji trud na tu temu.

Štampa je takođe jedna od mojih ljubavi, ali nisam siguran da ću nastaviti, naročito zbog toga što ovde nema tržišta, nema razumevanja, ali uvek ima odsustva finansijske podrške koja je neophodna za bilo koju komunikaciju.
Entuzijazam nije dovoljan. I za Salon stripa je sve teže i teže, sve to izgleda dobro, ali unutra je sve napornije izgurati stvari.

Kod nas je trend da prolazi samo ono što se zna.
Fest će se rasprodati ma kakve filmove da pušta.
Svake godine je sve više kritika, a prodaje se sve više karata.
Ti uhodani mehanizmi mogu sebi da dopuste šta hoće, a ja sam uvek u životu bio neki pionir, počinjao nešto novo, tako da nemam više snage.

U poslednje vreme nisam spojio nedelju dana u Beogradu da nemam neki stres bilo kakve prirode.
I ovde je uvek „one man show” što mene izuzetno nervira.

Ja sam izabrao timski rad, takav rad ima svojih prednosti, ali u Srbiji se uvek dogodi da zaškripi baš u tome.
Zato se uvek divim našim reprezentacijama što su postigle tolike uspehe. U Srbiji je jako teško napraviti dobar tim, pogotovo za nešto što nije profitabilno, za šta treba entuzijazam.

S: Hadersfild.

Kao što sam rekao, pišem scenarija i drame.
Već dugo saradjujem sa Uglješom Šajtincem, još od školskih dana.
Ko nas dolazi samo do rotiracije projekata i ideja.

Jedan od nas dođe sa idejom, a drugi piše.
Dešava se da on dođe sa idejom koju ja onda nastavim, kao što je bio slučaj sa Hadersfildom. Taj film nije imao premijeru u Beogradu, imao je samo četiri festivalska emitovanja.

Dobili smo dve nagrade, jednu na festivalu u Novom Sadu za najbolji scenario godine, a drugu u Vrnjačkoj Banji.
I u Nišu su glumci osvojili pregršt nagrada.

„Bure Baruta”.

Osvojio sam mnogo nagrada za taj kratkometražni film.
Sa tim filmom sam se probio i doživeo veliki uspeh. I dan danas ne postoji traženiji kratkometražni film. Još uvek me zovu studenti sa akademija da pričamo o tom filmu.

Radio sam još nekoliko kratkih filmova koji su se puštali na RTS-u (naravno, niko nije pitao da li može da se pušta). To je lep osećaj, kada neke mlađe kolege znaju replike iz tog kratkog filma.

Najveće zadovoljstvo mi je bilo kada sam saznao da se piratska kopija VHS-a u Sarajevu 1999. godine izdavala kao regularan film i da je bio strašno puno izdavan.
Nisam očekivao da će taj film dobiti nepodeljene kritike u superlativu. Prodrmao je sve generacije.
Tada sam samo dobio potvrdu da nešto što je kvalitetno i energetski emotivno ima svoj prodor.

S: Stav prema domaćim filmovima.
To je jako slabo. Svidja mi se „Sedam i po”, dobar je film, mada mislim da je mogao da bude još bolji. Glumci su tu vrlo uverljivi. Jedan sam od onih kojima se dopada „Sivi kamion crvene boje” jer ima baš filmske elemente u sebi. Ja sam inače opčinjen road movie-jem, a to je izuzetno filmično.

S: Saradnja sa „Krsmancem”.
Vladimir Cvejić Cveja (umetnički direktor pozorišta, prim.au.) i ja smo dugogodišnji prijatelji.
On je igrao u mojim filmovima. Dao sam mu tekst „Samo za ljubavnike u pljački”.
Taj scenario je nastao u jedno krizno vreme, kada sam imao problema sa novcem, što ne znači da ih sada nemam (smeh). Taj tekst je tavorio jedno pet, šest godina.
Cveji se tekst dopao i rekao je da to može da bude dobro i adekvatno za ambicije „Krsmanca” i da to ulazi u koncept koji podrazumeva da oni prave drugačije predstave.

S: Dalji planovi.

Napisao sam jednu adaptaciju romana, ali ne smem da otkrivam šta je.
Neviđeno sam ponosan na taj rad, naročito što sam radio na preko četrdeset stepeni, pet dana i noći nisam mrdnuo od toga.

To je jedan od najvećih izazova koje sam imao jer je taj roman izuzetno složene strukture, stilski jako dobro napisan, pokriva period od II svetskog rata pa do današnjeg vremena.
Uspeo sam da se izborim sa tim i pisac je izuzetno zadovoljan, što je meni najvažnije. A sada planiram neki odmor.

Razgovor se prekida jer mu stiže jedna poruka koja mu mnogo znači. Što je dobro, jer smo se zapričali, a predstava samo što nije počela. „Samo za ljubavnike u pljački”, na dragoj mi sceni Akademskog pozorišta Krsmanac. Ipak, još jedno pitanje.

S: A kao profesor...

Strog. Jako strog. Ali studenti me vole. Perfekcionista sam u životu. To prenosim i na njih. Želim da ih naučim, želim da ih motivišem da budu najbolji što mogu.
Često se dvoumim da li da ih oborim ili da ih pustim.
Svi oni, kojima je prosečna ocena devet ili deset, od mene dobijaju sedmice.
Nerviram se kada ne osetim entuzijazam, ne volim prosečnost.