Neki naši omiljeni klubovi iz mladosti ozbiljno prete da se raspadnu, zbog nekvalitetnog zvuka i nepostojanja kiseonika, a zapravo trijada u vidu Akademije, SKC-a i Doma omladine bi trebalo da se čuva kao svetinja.
I da se reanimira KST. Nije baš neka ponuda klubova u gradu, uglavnom je stara slava u pitanju.

“AutoPark” je bend koji je zaslužan za to što vam se pod kožu uvlače melodični stihovi kao što je onaj - “Na ivici, stojimo već satima, ti i ja…” ili “Pogledaj proleće je, pogledaj predivno je sve…”

Jesen je, doduše, u trenutku kada predstavljamo ovaj, u javnosti sve prisutniji, bend. Možda je baš ovo godišnje doba i idealno za slušanje gitarske muzike “AutoParka” koja je iskrena, osećajna i melanholična.

Njihov novi, drugi po redu, album - “Osećanja za poneti”, objavljen je od strane “Multimedia Records” decembra prošle godine.
Od tada domaći mediji, kao i beogradski klubovi, počinju aktivno da promovišu muziku ovog benda, kao i sam, za njih karakterističan fazon, koji u domaćoj muzici postaje sve zapaženiji. Mislim da je baš zato sadašnji trenutak idealan za upoznavanje “AutoParka”, i razgovor sa onim ko u sebi nosi ideju cele ove priče, pevačicom Oljom Lakićević.

Ako želite da se sjedinite sa muzikom koja sjajno boji ovu jesen, pročitajte intervju, a verovatno ćete se uskoro naći i na nekom njihovom nastupu.

S: Da li vam prija ili vam, zapravo, uopšte ne odgovara to što vas kritika naziva tipičnim beogradskim bendom?

Olja: Da znam šta to znači, možda bih mogla da zauzmem stav. Mi jesmo iz Beograda, ali nikada nismo insistirali na tome.
Ne mislim da je reč „tipično” nešto što bih ikad upotrebila kada je „AutoPark” u pitanju, osim po instrumentima koji su zastupljeni u bendu.

S: Da li misliš da bi vaše pesme imale isti efekat da ste počeli da pevate na engleskom?

Olja: Ne verujem, jer ne bih mogla da se uživim. Malo mi je glupo da pričam na jednom jeziku, a pevam na drugom.
Maternji jezik onih kojima sam se obraćala u tekstovima je srpski, pa samim tim nisam osetila potrebu da im pričam na engleskom, iako ga razumeju. Ako me život bude usmerio da se obraćam onima koji ne razumeju srpski, neću imati ništa protiv da napišem pesmu na engleskom.

Naročito što je na tako melodičnom jeziku lakše napisati pesmu, sve može da se kaže. Ipak, za sad i dalje biram teže, ali meni logičnije načine.

S: Koliko sajt myspace.com može da posluži u afirmaciji jednog benda? U koje svrhe ovaj sajt vama najviše koristi?

Olja: My Space za sada dobro služi svojoj primarnoj svrsi – širenje mreže prijatelja benda. Onda se posle prijatelji benda međusobno upoznaju, prvo preko My Space-a, a onda i na koncertu. Na kraju ćemo doći do toga da svako svakog zna…
Ne znam da li je to divno, ili možda klaustrofobično.
Na njemu objavljujemo novosti koje se tiču koncerata, ili nekih drugih aktivnosti, ljudi su slobodni da nam posalju komentar Ili privatnu poruku, ali je verovatno najkorisniji zato što neupućeni mogu da čuju i muziku, pa da vide da li ih to uopšte zanima.

S: U kom beogradskom klubu se najbolje osećaš kada svirate?

Olja: Prvi parametar za omiljenost bi bio zvuk i količina vazduha u klubu.
Pošto ni jedan ne bi mogao da se pohvali time, sledeći kriterijum bi bio sam klub, odnosno atmosfera.
Imali smo jako lepo iskustvo u Living Room-u u SKC-u, u martu ove godine, bilo je toplo i prisno.

Neki naši omiljeni klubovi iz mladosti ozbiljno prete da se raspadnu, zbog nekvalitetnog zvuka i nepostojanja kiseonika, a zapravo trijada u vidu Akademije, SKC-a i Doma omladine bi trebalo da se čuva kao svetinja. I da se reanimira KST. Nije baš neka ponuda klubova u gradu, uglavnom je stara slava u pitanju.

S: Pojavljivaćeš se kao DJ u novoj sezoni kluba “Šipražje”. Najavili su te kao nekog ko će povremeno biti zadužen za puštanje muzike a “kome dj-ing nije svakodnevna aktivnost”.
Kako izgleda deo play liste koju voliš da puštaš u atmosferi kao što je ona iz “Šipražja”?

Olja: Jednu stvar sigurno znam: nikada ne bih pustila nešto što ne slušam kod kuće. Ne povlađujem tuđem ukusu, ali se ne iživljavam puštajući spore pesme koje traju po petnaest minuta da bih pokazala kakvu opskurnu muziku slušam.
To nije trenutak kada se čovek pravi pametan, već kada sa drugima deli nešto što voli.

Dakle, od «Ramones», preko «Pixies» do «Ride», «Interpol» ili «Big Black», pa od «The Afghan Whigs» preko «Wedding Present» do «Smashing Pumpkins», «Blonde», «Redhead» ili «Yo La Tengo». I naš gitarista Nikola Berček povremeno pušta muziku u Šipražju, i on mi je omiljeni DJ, posle mene.

S: U kojoj meri u svojim tekstovima, koje su priče iz života, ostavljaš prostora umetničkoj nadgradnji?

Olja: Granica između života i umetnosti već odavno se izgubila.

S: Da li su vam “The Sundays” ponekad služili kao inspiracija?

Olja: Da, kada sam ih prvi put čula sa nekih petnaest godina.
Nažalost, tada nisam imala bend. Verovatno su svi ti uticaji upisani u podsvest, jer na svesnom nivou ne znam da ih prepoznam.

S: Koji je to najlepši kompliment koji je neki fan uputio vašoj muzici?

Olja: Bilo bi nepravedno i teško izdvajati neki, zanimljivi su to ljudi.
Uglavnom nam kažu da im govorimo o njihovom životu na način koju su to oduvek čekali da neko uradi.