Uvek se nasmejana setim detalja iz ovog razgovora. I sada, dok ovo pišem, sve mi je i dalje toliko simpatično i duhovito.

Intervju sa Mićkom Ljubičićem je bio koncipiran tako da zauzme stranice ovog časopisa koje su posvećene muzici. Ideja je, zapravo, bila da sa Mićkom prvenstveno razgovaramo baš o muzičkim temama, preciznije, o njegovom nedavno objavljenom albumu „Truba... i druge priče“.

Video spot za naslovnu numeru - rodoljubivi horor „Truba“ - ostao je, čini se, jedini zacrtan u pamćenju većine ovdašnjih slušalaca, pa bih, tim pre, želela da skrenem pažnju na čitav album za koji je autor sâm napisao muziku i tekst, otpevao pesme i pobrinuo se za njegov dizajn.

„Truba... i druge priče“ ima primamljivi street-blues-acid-jazz zvuk, koje u Srbiji retko imamo prilike da čujemo, naročito kao autorsko delo domaćih kompozitora.
Tako je, najzad, i nastala ideja da porazgovaramo o ovoj, manje poznatoj, a u stvari posebno interesantnoj strani Mićkove ličnosti, tj. Mićku Ljubičiću kao muzičaru.

Ali to nije sve, naravno. Kada razgovarate sa nekim ko je toliko svestrana ličnost, ama baš nikako ne možete da se zadržite samo na jednoj temi.
Tako se priča sročena u ovaj tekst povela i o knjizi Nacionalni park Srbija 2, Bobu Živkoviću, Bogoljubu Kariću, Radovanovoj Georgini, horor-mutant-stanovnicima ovog Nacionalnog parka i Nacionalnoj televiziji.
Ali i o još mnogo sličnih likova i događaja...

Pričati sa Mićkom je, naime, strašno zanimljiva stvar jer nikada ne znate kakve će se sve teme za razgovor načeti i kako ćete podneti toliki smeh :)

Student: Koliko si zadovoljan reakcijom publike i kritike na tvoj nedavno objavljeni album „Truba... i druge priče“, s obzirom na to da si album povukao iz prodaje?

Mićko: Duhovito skrojeno pitanje, sviđa mi se. Možeš misliti koliko sam zadovoljan, kad sam ga povukao iz prodaje... (smeh) Dobro, preterujem malo.
Kod kritike je prošao prilično dobro, sudeći po recenzijama u „Yellow cab“-u i u „Politici“. Što se publike tiče, zadovoljan sam reakcijama onih koji su ga čuli, ali u tome i jeste stvar – u početku nije mnogo njih ni bilo u prilici da ga čuje, ako izumemo one koji slušaju „ROADSTAR“ radio, gde najčešće puštaju neke od tih pesama.

Da ne ulazim sad u odgovornost kuće koja je radila marketing i distribuciju CD-a, nego da se zadržim samo na sopstvenoj odgovornosti što je to tako.
Dakle, u trenutku kad je trebalo da se aktivnije pozabavim promovisanjem CD-a, naišle su neke obaveze koje su me „konzumirale“ na duži period, pa je sve bilo odloženo do daljnjeg. U međuvremenu je prodato samo nekoliko stotina CD-ova i nešto više singlova, što je ovde i inače problem.

Istina, u vreme kad je išao spot „Truba“ na televizijama, singl i CD su bili traženi po radnjama, ali ih tada još nije bilo u prodaji. Nekoliko meseci kasnije sam prekinuo saradnju sa dotičnom kućom i rekao im da povuku CD iz prodaje, jer smo imali ozbiljnih nesuglasica.

U međuvremenu sam odlučio da muziku u integralnoj verziji postavim na svoj sajt www.mickoljubicic.net kako bi zainteresovani mogli da je besplatno čuju, ali ne i skinu. Tamo su čak i svi tekstovi pesama.

Neka se nešto i pročita dok se sluša, ja znam da je sto posto moje potencijalne publike i pismeno i zainteresovano za čitanje. Ja sam, recimo, uvek voleo da čitam tekstove dok prvi put slušam neku muziku.

Student: Da li postoje planovi za reizdavanje ovog albuma i kako zainteresovani trenutno mogu do njega da dođu?

Mićko: Postoji plan za reizdavanje, gotovo da bi se mogao nazvati i planom za pravo, istinsko izdavanje, jer ozbiljno razmišljam da ga upakujem u drugačiju formu, onu koja se lakše dovodi u vezu sa mnom, zbog drugih stvari koje sam radio.
To je forma „knjiga + muzički CD“, koja mi je u ovom trenutku bliža nego čista forma muzičkog CD-a.

Nešto slično, ali samo po formi, sam nedavno uradio u saradnji sa „Kreativnim centrom“.
To je knjiga „Nacionalni park Srbija 2: POLUSMAK POLUSVETA“, s tim što bi ton i sadržina ovoga bili sasvim drugačiji. Morao bih prethodno da napišem tekstualni deo, odnosno prozu koja će suštinski da se poveže s tom muzikom i lirikom.

To ne bi trebalo da bude problem, jer sam autor skoro sve muzike i tekstova na CD-u, tako da ću možda pisati o tome kako je sve to nastajalo. Možda bi to mogla da bude neka vrsta „making of“-a samog CD-a. Videćemo.

A što se zainteresovanih za CD tiče, jedino što u ovom trenutku mogu da uradim je da ih uputim na gorepomenuti sajt, bar da čuju muziku, kad već nema CD-a u prodaji.
Tamo je i link ka You Tube na kome se nalazi i spot za pesmu „Truba“, koji se nalazio i na CD-u i na singlu.

Student: Da li je snimanje CD-a „Truba...“ bilo samo ispunjenje jedne tvoje velike želje ili, u stvari, predstavlja početak tvoje muzičke karijere?

Mićko: Dugo sam imao želju i potrebu da svoju muziku izbacim na svetlost dana, na nekom od nosača zvuka.
A eto, toliko sam bio vredan da se u međuvremenu tri generacije nosača zvuka promenilo. Vinilnih ploča više nema, skoro da je i CD na izdisaju otkad je MP3 format preuzeo dominaciju, a uskoro će verovatno zaživeti i nešto još mnogo kompaktnije.

Nemam potrebu da se sad pretvorim u kantautora, batalim sve drugo i posvetim se muzici i koncertima!
Ne, hteo sam da konačno materijalizujem svoju muziku i to sam i uradio. Neke od ovih pesama su morale već jednom da izađu, jer sam se s njima već osećao kao Radovanova Georgina – bio sam trudan tolike godine, a nikako da se porodim!

Student: Kakvi su tvoji budući planovi u vezi sa pravljenjem muzike? Da li ćeš se možda opredeliti za snimanje albuma na engleskom jeziku, s obzirom na „anglosaksonsku muzičku podlogu“ koja dominira u tvojim kompozicijama?

Mićko: Da, „anglosaksonska harmonija“, to su reči sjajnog i hiper-muzikalnog Saše Loknera, koji je aranžirao i producirao CD, zajedno sa Ljubišom Opačićem.
Nisu to bogzna kakvi muzički planovi, sem da zabeležim svoju muziku.
Imam spreman ceo drugi CD, a kad kažem spreman, to znači da je muzika komponovana, da su tekstovi gotovi.

Protok vremena na to ne utiče, jer ne jurim nikakav trend, što je možda još jedan od razloga da nastavim sa svojom muzikom, bez obzira na njene trenutno skromne komercijalne efekte.
Ja sam gotovo uvek bio aktuelan u svemu ostalom što sam radio.

Non-stop sam osluškivao trenutak u kome sam nešto pravio, bilo to u „Indeksovom pozorištu“, u knjigama, pa čak i u reklamama. Nije ni čudo, s obzirom na to šta je najčešće bila tematika.

E, u mojoj muzici toga nema, ako izumemo „Trubu“, koja jeste aktuelna, ali, nažalost, na duži period. Ali zanima me samo da pravim onu muziku koju osećam, a trendovi me interesuju samo kao slušaoca.

Što se izdanja na drugom jeziku tiče, verovatnije je da će još neke od tih pesama prethodno biti otpevane na poljskom, od strane nekih Poljaka i Poljakinja, iako praktično sve tekstove pesama imam i na engleskom.
Ovo kažem zato što je jedna od njih („Kiše“) prodata i objavljena u Poljskoj, gde ju je otpevao pevač Krištof Kravčik i objavio na svom albumu još 2004. To je taj „publishing“.

Dakle, ta pesma je ugledala svetlost dana prvo na poljskom, pa tek onda na srpskom, jer je moj CD izašao tek godinu i po dana kasnije.

U Varšavi postoji firma „Jazzboy Publishing“, u vlasništvu naše Biljane Bakić, a ona tamo radi upravo taj posao – nudi i prodaje pesme naših autora tamošnjim pevačima.
Pablišing je veliki biznis, u celom svetu.

Student: Kako je Bogoljub Karić uticao na tvoju ideju o pravljenju, sada već kultne, knjige „Nacionalni park Srbija“?

Mićko: Bogoljub mi je još 1998. godine ponudio emisiju na svojoj televiziji, s idejom da to radim uživo, sa gostima u studiju. Pošto sam bio zainteresovan za nešto drugo, pala mi je na pamet ideja o „Srpskom nacionalnom parku“, tako sam to tada zvao, što je trebalo da bude serijal sličan „Opstanku“ ili modernijim BBC serijalima koje već dugo radi Dr Dejvid Atenborou.

Suština je u tome da ja, kao Dr Agoljub Ljubičić, šetajući kroz Park, upoznajem gledaoce sa endemskim vrstama koje u njemu žive.
Izgleda da je Bogoljubu to bilo prekomplikovano, jer je zahtevalo ozbiljnu, skupu produkciju, tako da je posle moje prezentacije i dalje bio za to da pričam uživo sa gostima u studiju. Ili, kako on reče „zovnemo Šešelja, pa ga ti zajebavaš!“

Nažalost, ukusi nam se nisu složili. Godinu dana kasnije sam bio kontaktiran od strane „Kreativnog centra“ radi pisanja nekog članka o kreativnosti za njih, pa smo nekako došli i do one moje ideje o Nacionalnom parku.
Njima se to mnogo dopalo pa su mi predložili da napišem knjigu.

Ipak, nisam zaboravio da je Bogoljub „kriv“ što sam uopšte i počeo da razmišljam na tu temu, pa sam mu odneo knjigu s posvetom. Ne znam da li je našao snage da je pročita. Mislim na knjigu. Posvetu jeste, preda mnom.

Student: Postoje li planovi za ekranizaciju „Nacionalnog parka Srbija 1 i 2“, i koji bi vid „oživljavanja“ ove knjige bio najviše po tvom ukusu? Možda pozorišni komad ili pravljenje takvog serijala sa Dr Agoljubom Ljubičićem kao naratorom?

Mićko: Očigledno je trebalo da prvo izađe knjiga, i to u dva dela, pa da tek onda razmišljam o eventualnoj ekranizaciji.
Mene to veoma zanima, ali još ne postoji razrada toga ni za TV, ni za scenu. Nisam se, istina, time do sada mnogo ni bavio, ali možda je došlo vreme da počnem.
 
Znam samo da bi nekako najprirodnije bilo da to ide na RTS-u, kao nacionalnoj televiziji. U tom smislu sam još pre nastanka drugog dela knjige preliminarno razgovarao i sa bivšim i sa sadašnjim rukovodstvom RTS-a i znam da su oni načelno zainteresovani.

S druge strane, dogovarajući se s Duškom Kovačevićem oko promocije druge knjige, na kojoj je on bio jedan od gostiju-učesnika, pomenusmo i mogućnost postavljanja NPS na scenu.

Ali, razgovor o tome smo ostavili za drugu priliku. Zanima me i jedno i drugo, ali najvažnije mi je ipak da to što uradim s NPS bude urađeno kako treba. Ne bih da tu išta bude polovično.

Student: Šta predstavlja jazavac (nacrtan pored Vriske Dupetarie) na poleđini knjige Nacionalni park Srbija 2?

Mićko: To je enigma „made by Bob Živković“.
Ja sam hteo da na poleđini knjige posebno naglasim da je unutra CD sa intervjuima, ali da to ne bude samo tekstualno, nego i propraćeno nekom od njegovih ilustracija. Gologuza Pevaljka, odnosno Razgologužena Prosvetiteljka, je nekako bila najprimerenija da reklamira CD, i to tako što ga na crtežu vadi iz knjige.

Bob se malo bunio jer mu je to valjda bilo previše objašnjavanja, pa je docrtao i jazavca, sa sve strelicom i pojašnjenjem da je to jazavac, to pevaljka, to knjiga, a to CD. Nema, dakle, nikakvog mističnog značenja, a nije ni aluzija na „Jazavca pred sudom“, ako je neko na to pomislio.

Student: Da li možeš da zamisliš knjige Nacionalni park Srbija bez ilustracija Boba Živkovića? U kojoj meri misliš da su njegovi crteži doprineli ogromnom uspehu knjiga, i koji je od nacrtanih likova tvoj omiljeni?

Mićko: Iskreno, ne verujem da bi to bilo toliko uspešno bez njegovih ilustracija.
Tek s njima je utisak kompletan. Ilustracije su učinile nešto što je za takav sadržaj bilo veoma poželjno – rasteretile su ga pretencioznosti koja može da se pojavi kad se pravi tako nekakav sociološki osvrt.

Dajući tim knjigama nešto između bajki i slikovnica, nešto između ozbiljnog i infantilnog, Bobove ilustracije su pomogle onima koji možda nemaju moć vizuelizacije, da vizuelizuju te spodobe o kojima ja pišem.

On to, očigledno, ume da uradi na izuzetno duhovit način. Omiljeni lik? Svi su mi omiljeni, sve su to moja deca... (smeh)

Student: Na forumu tvog sajta postoji prostor za predloge „novoprimećenih“ endemskih vrsta na teritoriji Nacionalnog parka Srbija, a koje ti u svojim knjigama nisi obradio. Koji je najoriginalniji predlog koji si do sada dobio?

Mićko: Do sada se tamo našlo nekoliko vrlo zanimljivih predloga i predlagači su se baš potrudili da uđu u problematiku. Da ne bih izdvajao samo jednog od njih, nije u redu prema ostalima, najbolje je otići na sajt i otvoriti NPS2: POLUSMAK POLUSVETA, pa pogledati pod JOŠ NOVOPRIMEĆENIH VRSTA.

Hteli smo da motivišemo čitaoce knjige i posetioce sajta da malo bolje pogledaju oko sebe i počnu i sami da analiziraju likove i pojave u okolini.
Čudo jedno kako se iz te perspektive može hladnije glave posmatrati i ono što te je do maločas neizmerno nerviralo, činilo ljutim ili nemoćnim.
Ako već ne možeš bogzna šta da promeniš u društvu, promeni svoj ugao gledanja na to društvo.

Nekad nije loše staviti se u ulogu posmatrača i komentatora, jer tog trenutka sve ovo postaje jedna velika laboratorija u kojoj sve pršti od eksperimenata!

Naravno, nije uvek ni smešno ni zabavno ono što se tu vidi, ali je bar za nijansu manje stresno posmatrati ovo naše društvo kao nekakvu komičnu predstavu sa tragičnim likovima.

Ili jezivim likovima, ako sve ovo posmatramo kao triler s elementima horora.