Srbija je dobila novog Saleta Đorđevića, novog Vanju Grbića, novu Jasnu Šekarić...

Sedmoro mladih ljudi je obezbedilo počasno mesto srpskom sportu. Dragana Rajblović, Dragan Petrić, Basar Čarovac, Ilija Andrejić, Petar Pećanac, Gligor Delev i Miloš Ivačković, 20. maja 2007. godine, osvojili su Mont Everest.

Vođa ekspedicije, koja je brojala devet članova, bio je Dragan Jaćimović. Ujedno, Dragana je jedina žena iz jugo-istočne Evrope, koja se popela na vrh Himalaja. Ceo poduhvat je trajao dva meseca.
Uradili su ono što nije niko sa ovih prostora. Od tog dana, srpska zastava vijori se na visini od 8848 metara, na najvišoj tački sveta.

U restoranu „Biblioteka“, na Terazijama, gde razgovaramo sa Milošem, bio je organizovan prenos završnog penjanja. Posle šest meseci (prekida me)...

Prošlo je šest meseci?! Jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar, jeeee, a ja svima pričam kao da smo bili pre tri nedelje, meni je to tako u glavi ostalo. Mada, ja sam se sa Himalaja vratio pre nekih 10 dana, bili smo ponovo, ali smo samo vodili neke ljude na „tracking“...

Znaš, čudno je, stvarno je čudno. Dolaziš, gledaš onaj vrh, bez nekakvog stresa, nemaš obavezu prema sponzorima, i sad, došli smo totalno opušteno, potpuno drugačije doživljavaš. Nema tog pritiska, došli smo na Himalaje da šetamo i to je to.

Pravo da ti kažem, kada sam pogledao onaj vrh, tamo sam stajao pre šest meseci, nekako kad gledaš, stvarno je nerealno, izgleda čudno.

Ova hrabra družina je 31. marta ove godine krenula u svoju avanturu.
Himalaji se prostiru kroz Pakistan, Nepal, Indiju, Kinu, i mislim Butan. Everest se nalazi na granici Nepala i Tibeta. E sad, ako ga penješ sa severne strane, kao što smo mi, onda ga penješ sa Tibeta, a sa juga ideš iz Nepala.

To su dve glavne rute, zovu se via normale - najlakši put do vrha.
Bazni logor Everesta je do 5200m, odnosno do 5500m sa juga, i dotle većina ljudi može da dođe. Everest je kao trostrana piramida. Ovako velika ekspedicija može da se organizuje na dva načina.

Prvi je himalajski (ekspedicijski), a drugi je alpski.
Mi smo penjali ovaj ekspedicijski, a to znači da postavljamo bazni kamp (BC) na 5200m, na glečeru Roungbuk.
Pored njega, postoje još dva velika glečera, a to su Kumbu i Katček. BC je mesto gde ćeš provesti naredna dva meseca, koliko traje ekspedicija.

A traje dva meseca upravo zbog aklimatizacije, ustvari privikavanja organizma na prirodu, temperaturu i najviše na nedostatak kiseonika. Telo se brani od tog nedostatka tako što proizvodi crvena krvna zrnca da bi se kiseonik lakše transportovao kroz krvotok.

Druga stvar, boravak na velikoj visini troši organizam. Primera radi, nokti ti uopšte ne rastu, ja sam ih za mesec dana samo jednom sek'o.
Potrošnja kalorija je stravična, ne možeš dnevno da nadoknadiš ono što istrošiš. Aklimatizacija se vrši tako što se penješ do određene visine i potom se vraćaš u bazu. Na taj način se organizam navikava na visinske promene.»

Bio si „kapiten“ ekipe?
Dragan Jaćimović je bio vođa dole iz centra, a ja sam bio vođa penjačke ekipe.
Vođa uspona je taj koji ima komunikaciju sa centrom. Teško je.
Ljudi se gore drugačije ponašaju, ubije ih ta visina, postaju i malo agresivni.
Na neki način, odgovoran sam za njihove živote. Jako veliki uspeh je od devetoro ljudi izvući sedmoro na vrh. Jaćim je tu odigrao sjajno svoju ulogu. Ja sam samo sledio njegove smernice.

Miloš sam nastavlja da se priseća, ne moram da ga podsećam.
Posle nekoliko dana u baznom kampu, ide se dalje. Ono što je specifično kada se penje sa severne strane je što se postavlja advance base camp (ABC) na 6400m. U njemu isto postoji kuhinja i mesto gde „puniš baterije“.

Međutim, visina iznad 6000m je mnogo velika i tu organizam počinje brzo da se troši, gde bi posle dužeg zadržavanja i umro. Zovu je prva zona smrti, jer ne možeš na toj visini da provedeš više od mesec dana.

Dalje se kreće u kamp 1, 2 i 3 (C1, C2 i C3). C3 je poslednji kamp, i posle njega se ide na vrh. Kada dođeš u ABC, tu ostaneš samo par dana i onda se vraćaš u BC. Potom se ide u C1, koji se postavlja na 7100m, i opet se vraća skroz u BC. Čim prođe nekoliko dana, penje se do 7500m, a zatim natrag u bazu. Tako stalno gore-dole, gore-dole...
Time treniraš telo za največe napore. Sve mora polako.

Zato se i kaže strpljen-spasen?
Jeste, naravno. Jako je bitno kada dođeš na 7500m. To je strašno blizu vrha, i sve misliš ma mogu ja do gore. Greška, ne možeš. Mora aklimatizacija da se uradi kako treba, inače si u problemu.

Ljudi smatraju da će time što se vraćaju, pošto ima 25km pešačenja i 1200m visinske razlike, da se umore. A to nije tačno.
Što se više krećeš, bolje ćeš se prilagoditi uslovima. Zato je potrebno da imaš vođu, koji će da kaže da se ne ide danas na vrh, nego sutra ili za sedam dana.

Ne treba ići kada svi ostali idu. Bukvalno se stvori gužva, a na 8500m postoji jedan čep, gde ljudu ne mogu da prođu u velikom broju i, čim se stoji, delovi tela mrznu. Fora je da se čeka, jer što se više bliži jun, sve je toplije.

Poenta je da popneš Everest pre letnjih monsuna, ali da ga popneš u najtoplijem periodu. To je neka taktika. Treba da se tempira dan kada nema vetra. Ako je temperatura, na primer, -5C, a duva vetar, tvoj subjektivni osećaj je da je temperatura -30C.

Kako se podnose tako niske temperature?
Ja ne volim hladnoću. Koliko to izgledalo kontradiktorno, ne volim da mi je hladno.
Tamo se jednostavno navikneš i nekako ne obraćaš pažnju.

Postoje neki načini šta treba da se radi da ti ne bi bilo hladno, odnosno da bi ti bilo manje hladno. Tamo ti je uvek hladno. I gore je suv vazduh, pa je drugačije. Subjektivni osećaj temperature je merilo. Ako imaš -5C u Beogradu, i imaš -5C na planini, koja je razlika?

Gore je suv vazduh i biće dosta manje hladno. Jer, šta je hladnoća? Tvoje telo ti je daje signal koliko brzo gubi toplotu. Ako brzo gubi toplotu, to znači da je ili vlažnost vazduha velika ili duva vetar.

Šta se dešava kada neko treba, a ne želi da odustane?
On mora sam da prelomi, ali ako vidim da on hoće više nego što može, onda ja, kao vođa penjačke ekipe, moram da mu kažem: „Natrag dole“. Marko je odustao na 7500m, a Sima je odustao na blizu 8500m. Sima je sam odlučio da odustane, dok je Marku naredio Jaćim i to je bila ispravna odluka. Lako je popeti se, treba da se vratiš. To je stvar glave i motivacije, kao i preživljavanja.

Kada ideš na vrh, ti imaš cilj. Kada stigneš, opustiš se, VAU, i to je to. Fizički je lakši deo spuštanje i ide brže, međutim, tehnički je mnogo zahtevnije.
Kada se spuštaš, ne vidi se šta je ispod, i uzmi u obzir da si stravično iscrpljen. Puno vremena si proveo na preko 8000m, krećeš nazad, a razvaljen si.

Adrenalin te više ne gruva, nemaš više ono što te gura, postaješ neoprezan i onda nastaju problemi. Uglavnom je 90% nesreća nastalo na spuštanju. Moraš da paziš.

Zanimljivo je da ste na vrh krenuli noću. Zbog čega?
Prvo, penjanje na visini je užasno sporo. Problem je nedostatk kiseonika zbogo čega se baš sproro krećeš. Gore ima tri puta manje kiseonika nego u normalnim uslovima. Vazdušni pritisak je 330 mbara, i to je još jedan od razloga zašto se tako loše osećaš.

Vremenom se navikneš na to, ali teško je. Svaki pokret ti je težak, mučan. Zamisli da ustaneš naglo sa stolice i zadišeš se.
Tamo te svaki korak tera na disanje. Normalnim hodom tebi se puls ubrzava kao da trčiš sprint. Zbog toga moraš da napraviš deset koraka, pa da staneš, da dođeš do daha.

Da bismo prešli poslednjih 500m visinske razlike i 3km dužinske, nama je potrebno 10-11 sati. Praktično ideš deset koraka, pa staneš da odmaraš, to se čak svede i na dva koraka pa staneš. I zato se kreće uveče, oko 22 časa, da bi sutradan oko 9 sati stigao na vrh, a moraš i da se vratiš.

To je u nekoj idealnoj varijanti, ako sve ide kako treba, ali mora da postoji neka rezerva u vremenu za nepredviđene događaje.
Ne može to tek tako da se zamisli, dok se ne doživi. Everest da nije visok blizu 9000m, ne bi bio toliko zanimljiv.

Pred ekspediciju imaš velika očekivanja, zamišljaš u svojoj glavi i maštao si o tome, čitao si svašta o tim usponima, jedni su uspevali, drugi su ostajali bez ruku, nogu...
Međutim, kada sam se popeo, prva misao koja mi je prošla kroz glavu, mi smo trenutno ljudi koji stoje na najvišoj tački na svetu, jedini, nas par koliko nas je bilo.

Da li je adrenalin ono najjače što te „tera“ ka vrhu?
Adrenalin je... Ja se bavim i padobranstvom, i to stalno pričam, to je adrenalin. To je osećaj kada radiš nešto čisto zbog tog osećaja.

Penjanje je malo specifičnije, ono je po meni više neka filozofija. Traganje za onim što meni prija i što mi odgovara, i ja to nalazim gore. I ja sam se često pitao kako sam uleteo u priču? Neko prosto ima potrebu za tim. Završio sam kurs gorske službe spašavanja, i često sam sanjao o tome, puno sam i čitao.

Iako je trenirao basket sedam godina, ljudi koje je upoznao tokom kursa spašavanja su mu pričali o alpinizmu, speleologiji, i „navukli“ ga. Kada bi danas klinci hteli, osim fudbala i košarke, da probaju nešto drugo, imali bi kome da se obrate.
Kod nas postoji ta penjačka tradicija.
AOB je Alpinistički odsek Beograda (mi kao u vojsci, sve nam je u skraćenicama). To je klub u kojem sam završio alpinistički kurs, zimski i letnji.

Alpinizam je nešto što obuhvata sve, penjanje leda, stena, i snega, i hodanje... Meni je pomoglo što sam sa drugarom išao na veslačke treninge. Svaki dan izađemo ujutru rano, istrčimo 10km, onda idemo na ergometar. Moraš pluća dobro da razviješ.
To je fizička priprema.

E sad, onaj tehnički deo se odrađuje u planini. Ne može nikako drugačije nego u praksi. Vremenom sve dolazi, deset godina se ja bavim ovim.

Za deset godina, na kakvu podršku sponzora si nailazio?
Cela ekspedicija na Mont Everest stravično puno košta. Na primer, „Bambi“ nam je bio generalni sponzor.
Ipak je Everest sam po sebi atraktivan. Ja sam izneo mini plazmu na vrh, bila je to prva plazma na vrhu. Imam i sliku, i rekli su mi kako postoji mogućnost da se uradi bilbord.
Cela priča je bila dobro medijski ispraćena. Inače, jako teško, jako teško je naći sponzore.

Entuzijazam, oduševljenje, ljubav prema planini i iskrenost su osobine koje se tebi pripisuju. Da li je to potrebno da bi bio dobar i uspešan alpinista?
Za tako veliku stvar, na prvom mestu je potrebno da voliš to što radiš, da uživaš u tom ambijentu. Kad god mi je najteže bilo, samo pogledam oko sebe i bukvalno nađem tu energiju. Ja bih išao ponovo na Everest, što da ne.

Planine su ti čudo, kao magnet, samo te privlače. Po mom mišljenju, najbolje objašnjenje zašto se ljudi penju na planine je zato što postoje, zato što su tu. Voliš ih, izazov, taj uspeh, to te čini srećnim.
Stalno govorim ljudima, najbolje trešnje uvek rastu na vrhu drveta. Za neke stvari u životu, moraš maksimalno da se potrudiš. Svako ima svoj Everest, ono čemu teži.

Imamo planove za jedan poduhvat, ali ne smem da otkrijem koje. Već sada kreću pripreme, jure se sponzori, ali ne smem da ti pričam, ozbiljno... Biće baš velika, šestomesečna ekspedicija, krajem 2008. i početkom 2009. godine, i to je sve što mogu da ti kažem.

Pored Everesta, izdvojio bi?
Meni je bilo zanimljivo, a to nismo uspeli. Pokušali smo na Himalajima jedan vrh koji je još uvek neosvojen. Nalazi se na 7300m i trenutno je najviši nepopeti vrh na svetu.
Meni je to bio izazov, to je stvar koju uradiš i znaš da si ti jedini koji je bio gore. Te 2004. godine smo birali težak, skoro najteži put do vrha Kabru.
Samo smo nas dvojica penjali (Dragan Jaćimović i Miloš Ivačković) i to na nekih 6000m. Jaćim je upao u pukotinu.

Gore ništa nije po meri čoveka. Sve je ogromno. Pukotine su do dubine od 200 metara. To se zove „ice fall“ - glečer, koji pada niz brdo, isprepletan je pukotinama, pećinama, ledenim mostovima.
I ti treba da nađeš put kroz to. Jednostavno, ta jedna pukotina, ja sam je prešao prvi, on je išao iza mene i slučajno se okliznuo.
Propao je kroz tu pukotinu, ja sam ga zadržao na užetu, ali dok je padao, polomio je rame, i morali smo da odustanemo.

Meni je taj Kabru i dalje san, voleo bi da probam ponovo. I, ako bismo uspeli, ja bih to merio isto kao Everest.
Kabru je mnogo tehnički zahtevniji od Everesta, mnogo je strmiji.
Alpinizam ne podrazumeva samo visinu, i u tome se razlikuje od planinarstva. Planinari gledaju samo da dođu do vrha i uživaju u prirodi, dok alpinisti uvek jure neke nove puteve, da vidiš gde su granice.
Uvek imaš nove ciljeve. Himalaji su planiski venac od 3000km, sa 14 vrhova preko 8000m, i trenutno mislim da postoji blizu 100 vrhova preko 6000m, koji su nepopeti, samo na Himalajima.
Kada je počeo da se bavi alpinizmom, imao je drugačiju sliku svega toga. Ali, čim je zakoračio u taj svet, shvatio je da tu ima „brdo“ sitnica, detalja koji su njemu bitni, a drugima krajnje nebitni. Cilj mu je i K2, drugi najviši vrh na svetu. Kaže da je mnogo interesantniji od Everesta i da ima mnogo luđu istoriju. Tehnički je zahtevniji, a i lepša je planina. Isto je na Himalajima, samo u Pakistanu. To mu je jedna od životnih želja, neostvarena za sada, možda čak i veći san od Everesta.

Tracking
Tracking je komercijalna varijanta penjanja, do 5000 metara. Nije tehnički zahtevan, više je šetnja, a oko tebe „sevaju“ vrhovi. Znači, ide se do te granice odakle počinje sneg. Vode se ljudi koji žele da dožive tu priču.

Leto za izbegavanje
Na Everest se uglavnom penje u proleće, leto ili jesen. Leti duvaju monsuni i oni donose puno vlage i padavine, i to su u Nepalu kiše, a na planini je sneg. Čim ima snega, obično duva i vetar, postoji opasnost i od lavina, pa se zato leto izbegava za penjanje.

Ishrana u tim uslovima je prilično komplikovana?
U baznom logoru su mali šatori koji predstavljaju samo kuhinju, dobro organizovanu, i tu je dobra klopa. Mi smo imali šerpasa koji nam kuva i sve sprema na plinu, a hrana se transportuje u burićima i hladi u glečerima.
Može da se pojede, na primer, dobra piletina.
Međutim, kako se ide sve više i više, uslovi su lošiji.
Baza, kao što ime kaže, služi kao mesto gde se stalno vraćaš, gde se oporavljaš i gde provodiš najviše vremena.