Student: Ko je Raša Andrić kao reditelj? A ko je kada to nije?

Pa, ja sam dosta, onako, ličnost koja se menjala, kao, valjda, i svako kad je prolazio kroz razne periode života.
Bio sam nabeđeni umetnik i pesnik, pa sam bio posetilac i učesnik u noćnom životu jedno 15 godina, ako ne i više, u Beogradu, onda sam bio vatreni navijač Partizana.
Bio sam hipik.
Bio sam panker.
Voleo sam rep, išao sam na rejvove. Znači - svašta mi se desilo.

A reditelj sam postao pred kraj srednje škole – u stvari ne – tada sam shvatio da ću se baviti filmom, jer sam hteo da se upišem na novinarski smer u Petoj gimnaziji, ali je tu bilo potrebno da imaš sve petice, što ja nisam imao.

I nisam mogao da se upišem, pa sam se upisao na smer organizator kulutrno-umetničkih delatnosti i aktivnosti u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji na Voždovcu.
Tamo smo učili o filmu i o pozorištu, to me je privuklo, shvatio sam da ne želim da budem novinar, nego da se bavim filmom.

Student: Koje godine si snimio prvi film i o čemu je on bio?

Prvi film sam snimao, ja mislim, ne sećam se koje godine, u pitanju je sredina osamdesetih. Tada sam radio sa sada takođe poznatim rediteljem Bobanom Skerlićem, bili smo prijatelji, i želeli smo da se upišemo na Akademiju, i stalno smo snimali neke blesave filmove, i to kamerom dvaput osmicom – to je vrlo čudna kamera koja je šesnaest milimetarska, ali snima film sa jedne strane, koji se u mračnoj komori okrene naopačke i snimi se sa druge strane.
U laboratoriji se film preseče na pola.

Tako, recimo, od dvadeset metara filma, u stvari imaš četrdeset metara filma. Ja mislim da to više ne postoji.
Izgleda kao da sam iz prošlog veka, kao što i jesam (smeh).
Sećam se samo jednog filma iz tog vremena, zvao se „Dramaturški obrt”. Snimili smo ga u Skadarliji, i na jednom okruglom stolu smo napisali DRAMATURŠKI OBRT, i onda sam ja taj sto okrenuo i, u tom okretanju, slova su se obrnula naopačke. To su bili ti umetnički počeci.

Student: Po čemu pamtiš godine studiranja?

Jaoooo. Po onoj mračnoj zgradi.
Uopšte, jedna neinspirativna zgrada za ljude koji se bave svetlošću.
Jer, film je jako povezan sa svetlošću, a ona zgrada je totalno mračna i siva, betonska. Uglavnom smo sve vežbe snimali tu ili negde oko zgrade – zato su sve vežbe sive i nikakve. Na taj fakultet je najteže upisati se, a posle je sve mnogo lako.

Gledaju se filmovi, ide se u pozorište. Jedan profesor, neću sad da ga ofiram, nam je skoro sve časove držao u kafani, ali nismo pili, već smo išli na ručkove i večere. Neke časove nam je držao na Ušću, pošto je ideja bila pobeći iz te zgrade.

Godine studiranja pamtim i po tome što je na fakultetu postojao neki klub, pa smo uveče još i izlazili tu, povrh svega.
Pamtim ga po sobama samicama za glumce, koje njima služe za koncentraciju. Mi smo krali ključeve tih soba, i tamo održavali male žurke.

Student: Koji film je najviše uticao na tebe?

Nekoliko filmova je uticalo na mene, i tu su najvažnija dva reditelja – jedan je Džon Hjuston, koji filmove pravi tako da ti nikad ne možeš da vidiš kako on U STVARI pravi film, zato što te svaki put, makar gledao film po pedeseti put, zainteresuje.
Ne pratiš tehniku i njegova kreativna i druga sredstva, nego se zainteresuješ svaki put za priču i to je veliko umeće.

Drugi čovek koji je uticao na mene je Džim Džarmuš, od koga sam video kako siromašnu estetiku i siromaštvo u produkciji iskorišćava i od toga pravi sopstvenu estetiku. Nedostatak novca pretvara u estetiku, što je fenomenalno. Tada sam shvatio da je moguće snimati filmove sa malo novca.

Student: Da nisi reditelj bio bi …

Kad sam rešavao neki tekst pre polaska u srednju školu, ispalo mi je da bi najbolje bilo da postanem kuvar, a druga stvar je bila da bi najbolje bilo da postanem šumar.
To kuvar je malo hard-kor, mada volim da kuvam ali ne baš stalno, a možda bi bio šumar – to je nekako zgodno zanimanje.

Student: Kako je došlo do toga da snimiš svoj prvi dugometražni film „Tri palme za dve bitange i ribicu”?

Vrlo čudno. Ja sam pre upisa na Akademiju radio kao asistent režije, uglavnom na televiziji Beograd.
Onda sam polako napredovao, od raznosača kafe, preko asistenta za rekvizite, asistenta zaduženog za glumce. Vremenom sam postao pomoćnik režije, a u međuvremenu sam i studirao.

Mislio sam da je biti pomoćnik režije moj vrh, jer je to fenomenalan posao koji i dalje radim, i volim da ga radim, jer je na pomoćniku režije velika odgovornost – on u stvari želje reditelja sprovodi u delo.

Reditelj samo misli, a pomoćnik režije u stvari radi, i mnogo njegovih predloga, ako je dobar, ulazi u taj film.
To donosi neku privatnu satisfakciju da nešto što si smislio i nešto za šta si se i borio na kraju bude snimljeno. Ja sam mislio da je to moj vrh i bio sam vrlo zadovoljan tim poslom, postao sam već tražen, ljudi su me zvali, mnogo sam radio. To nije loš novac, i to mi je bilo super.

Mislio sam da je to to – ne moram nikad ni da postanem reditelj, snimaću neke sitne stvari, ali ovo mi je glavni posao.

Onda su me zvali glumci – Goran Radaković Radak i Dubravka Mijatović, koji su odlučili da budu producenti i koji su me zvali i rekli: „Mi znamo da si ti vredan čovek i da mnogo radiš, gledali smo te kako radiš dok si bio asistent i pomoćnik režije. Mi sad hoćemo da budemo producenti. Imamo scenario i inicijalni novac, da li hoćeš da režiraš?” Ja sam rekao – ‘Ajde.

Od tog prvog razgovora sa njima do premijere je proteklo samo 9 meseci. To je bio stvarno paklen posao, zato što smo dosta menjali scenario i snimali, i sve to izmontirali.
To se sve dešavalo za vreme sankcija, tako da smo morali da švercujemo traku u Grčku, da bismo tamo napravili kopiju, itd.

Eto, tako je snimljen prvi film, tj. zahvaljujući direktno njima dvoma.
Da nije bilo njih dvoje, ko zna da li bi iko ikada shvatio – aha, ovaj čovek može da režira. A ja nisam od onih ambicioznih i probojnih ljudi koji bi išao i sam kao nekog vuk’o za rukav. Bio sam zadovoljan onim što sam imao.

Student: Kako sada gledaš na „Munje” i činjenicu da je to generacijski film i da je obeležio odrastanje mnogih ljudi u ovom gradu i šire?

Ja taj film doživljavam kao svoj prvi film. Iz više razloga. Na tim „Munjama” sam počeo da radim pre nego što su me Duda i Radak zvali za „Tri palme za dve bitange i ribicu”.

Taj scenario smo mi radili već uveliko kad su me zvali za ovaj film. „Munje” sam snimio sa mnogo manje sredstava i mnogo manje tehnike i mnogo manje svega, nego svoj prvi film, što nije u redu. U redu je da kreneš od manjeg, a ideš ka većem.

Za sada je moj prvi film „Tri palme za dve bitange i ribicu” produkcijski najskuplji film, jer sam njega radio na filmskoj traci, a ove ostale sam snimao televizijski, da bi ih kasnije prebacivao u filmski format.
Tako da ja „Munje” doživljavam kao prvi film, i on mi je nekako i najdraži.

Student: Reci nam nešto o saradnji sa Miroslavom Momčilovićem na filmu „Kad porastem biću Kengur“.

Super smo radili. On je mene zvao kao filmski scenarista u povoju, iako je on dosta radio pre toga u pozorištu i rekao mi je - ‘Ajde pročitaj ovo. I vidi da li ima smisla da se bavim ovim.
Čak se mi nismo ni dobro poznavali, nego smo se znali malo iz kafića i noćnog života, nismo bili neki prijatelji.

Rekao sam mu da nema frke, ali da sam u nekom poslu, i da ću mu se javiti za neke dve nedelje, nemam vremena sad da čitam.

Međutim, neka mi se rupa pojavi i ja to pročitam sutradan, i jako mi se dopadne.
Odmah pozovem producenta i odnesemo mu tekst. Producent ga je odmah pročitao i rekao da ćemo film raditi na proleće. Ja sam pozvao Miroslava Momčilovića i rekao mu da ćemo snimati film po njegovom scenariju.

Čovek je pao u nesvest. Zvao me da ga savetujem, a ja mu rekao da ćemo film da snimamo odmah. Dosta smo tu menjali, mada su priče ostale takve kakve jesu.
No, to je bio film koji je bio sastavljen iz tri priče – kao „Sedam i po”.

Ja to nisam želeo da radim, pa smo mi vreme potrošili da od tri priče napravimo jednu. Nismo sasvim uspeli.
Taj film ponekad „štuca”, ali je ostatak dobar. To je bilo veliko mučenje – napraviti od tri priče jednu i dovesti do toga da se likovi pomešaju u tim pričama i da film bude jedinstven.

Student: Koliko je promena pretrpeo film „Kad porastem biću Kengur” s obzirom na to da se priča dešava na Novom Beogradu, a film je snimljen na Voždovcu?

Izgubio je što je Miroslav bio nesrećan u prvom trenutku. I ja sam bio donekle nesrećan, ali ne preterano. Prvo, zato što je tada, tih godina a i prethodnih, snimljeno nekoliko filmova koji se dešavaju na Novom Beogradu, pa sam se ja malo plašio da ne bude dosadno.
A, i već su sva najbolja mesta na Novom Beogradu snimljena.
To su filmovi „Apsolutnih sto”, „Jedan na jedan”.
To mi je malo smetalo.

Druga stvar je što se veliki deo tog filma dešava noću. Krovna terasa na Novom Beogradu noću se teško snima. Mislim, snima se, ali okolo je crna rupa, jer je noć.
I to je bio moj najveći razlog zašto radnju filma prebacujemo na Voždovac.

A, pravi razlog je bio taj što je producent bio sa Voždovca.
Ali ne zato što on voli Voždovac, pa je hteo da digne spomenik sebi i Voždovcu, nego zato što je on tamo našao objekte u kojima smo mogli da snimamo za džabe.

Rekao je da nema problema da se film snima na Novom Beogradu ako nađemo objekte za džabe. Mi naravno nismo to mogli, niti smo i pokušali i snimali smo na Voždovcu.

Ja mislim da na kraju i nije neka velika razlika gde je film snimljen – bitno je da se vidi da je predgrađe, da nije centar grada.
Voždovac nije toliko predgrađe kao Novi Beograd, ali to su nijanse koje osim Voždovčana i Novobeograđana niko ne može da provali.

Student: Da možeš sada nešto da promeniš u prethodna tri dugometražna filma, šta bi to bilo ?

Nemam pojma. Sto posto ima sedam miliona stvari, od kojih sam svaku opsovao po četiristo puta dok sam montirao te filmove - što nisam ovako ili onako uradio - ali sad ne mogu da se setim nijedne.

To verovatno nije ništa dramatično.
Uglavnom, kad gledam filmove u montaži psujem sebe što vidim milion nekih grešaka, odnosno milion načina da milion puta bolje uradim neku stvar koje se u tom trenutku nisam dosetio.

Student: Raša Andrić kao autor „Mileta protiv tranzicije” – šta je bila inicijacija za to ?

Ja sam tu reditelj. Pravi autor te serije je Srđa Anđelić, a inicijacija mi je bio njegov tekst. Nisam ja tu nešto mislio. On je smislio tekst, koji je na početku bio samo jedan skeč, neki za novu godinu, pa se posle iz toga izrodila serija, odnosno B92 nam je tražio da uradimo seriju na osnovu toga.

A onda je došao Cvija sa kojim sam se ja poznavao godinama i radio milion stvari, uglavnom kao asistent i pomoćnik režije, ali smo se baš znali i prošli kroz blato do kolena i godine snimanja za vreme sankcija kad nije bilo obroka na snimanju.
Stalno smo bili gladni, vukli neke sendviče od kuće, strašno.
Onda, kada je on došao, Mileta je video na jedan blesav način, odnosno pitao je da li može da se dere pošto je nervozan.

On je izmislio taj lik koji se dere. Ja sam onda još smislio da kad se Mile dere on i napada kameru, da ga nerviraju ti ljudi koji ga snimaju.
Tako je sve nastalo – sa jedne strane Srđin tekst, sa druge strane Cvija koji je taj lik odmah smislio i uhvatio ga za gušu i ja koji sam to smislio kao zezanje sa medijima – sme da se gleda u kameru, Mile je svestan prisustva kamere, da to liči na dokumentarno. I to je to.

Student: Muzika igra jako veliku ulogu u tvom radu. Kako biraš muziku za filmove i serije?

Različiti su načini.
Ja mnogo volim muziku, a nemam sluha. Pokušavao sam stalno da sviram u nekim rok bendovima i pank bendovima u ono vreme, međutim, pošto nemam nimalo sluha, nikad ništa nisam uspeo. Ali mi je ostala ta ogromna želja. Čak ne umem ni dobar video spot da napravim.

Volim da pevam, samo što niko ne voli kad ja pevam.
I onda, muziku sam birao tako što uzmem neke saradnike koji poznaju poznaju tu neku muzičku marginu i onda su mi oni donosili snimke raznih demo bendova.
Ja sam ih slušao, birao neke od njih i stavljao ih u film.

Mnogi od tih demo bendova su prestali to da budu i postali atrakcija, nisu mejnstrim, ali npr. Beogradski sindikat je preko „Munja” iskočio i ja sam strašno srećan zbog toga jer je to genijalna grupa. To je to.
Ne pravim se pametan nego zovem ljude koji znaju, i onda mi oni pomognu da izaberem. Onda, naravno, sa svojim montažerom i dizajnerom zvuka probamo razne mogućnosti i one koje se najbolje uklope ostanu u filmu.

Student: A šta privatno slušaš ?

Nemam pojma, sad sam se potpuno više izgubio. Pokušavam da se vratim u neko staro vreme.
Neko vreme sam kupovao sve što sam mogao da nađem - od grupe „Gang Of Four”, koju sam slušao pre dvadeset godina, pa ne znam…

Onda sam počeo da skupljam albume od „Violent Femmes” koje sam slušao pre isto tako dvadeset godina, itd.
Jedno vreme sam bio retro, u fazonu 1991, što znači „Public Enemy”. To je bilo do pre jedno dve-tri godine.

Ali to je muzika koju retko ko može da sluša, stvarno retko, naročito iz moje generacije. Nigde nisam mogao da slušam tu muziku. Kad god odem na more, svi su u fazonu: „Ijaoooo gasi to”. Onda sam se vratio na gitare malo.

Student: Prva ploča koju si kupio ?

To je bilo jako davno. Sedamdeset i neke. „Vatreni poljubac” – „Doktor za rokenrol” singl. Tačno se sećam. Sad kad to slušam to je žešća trešina, ali to je tad bilo nešto fenomenalno.

Student: Šta misliš o trenutnoj situaciji u srpskoj kinematografiji ?

Mislim da, polako i uz velike teškoće, se institucionalizuje kinematografija, što je dobro. Jer, bez institucija, teško može da funkcioniše dugo godina.

Tokom sankcija, to je bila totalna anarhija.
Sada se sve to polako stavlja u institucije, osnivanjem Filmskog centra Srbije, pa će se sad doneti zakon Ministarstva za kulturu o kulturnim dobrima, pa će onda moći i da se donese novi zakon o kinematografiji.
To je sad krenulo dobro da funkcioniše.

Na prošlom sazivu, taj Filmski centar je napravio nekoliko konkursa za razvoj scenarija. Znači, čovek napiše scenario i, ako prođe na tom konkursu, dobije novac – pet hiljada eura da u sledeća tri meseca radi na tom scenariju, da ne mora da prihvata druge poslove, već da ima platu da ga razvije, i onda da može da ga nudi rediteljima.

Tako da mislim da to ide ka sve boljem i boljem, naročito uz ovu saradnju, koja je sve veća, sa ostalim zemljama iz regiona.
Srbija je lider u tom zajedničkom poslovanju.
Mi smo prvi počeli da dodeljujemo novac hrvatskim i bosanskim filmovima. Sada su to prihvatile i ostale zemlje, i situacija je dobra.

Student: Koliko ti je važan scenario za film?

Najvažniji. Scenario je najvažnija stvar za jedan film.
Sa lošim scenarijem jako teško može da se snimi dobar film.
Druga najvažnija stvar za film je podela, odnosno glumci. Ako pogrešiš u podeli, možeš da uništiš film.
Ako imaš dobar scenario i ako izabereš dobre glumce, ti si završio posao. Mislim, ostalo je dvadeset posto posla.

Student: Šta smatraš najvećim uspehom u umetnosti?

Generalno, pomeranje granica. Mislim da je to najvažnije. Kada su slikari impresionisti izašli iz ateljea i rekli da treba da se slika u prirodi. To je na primer fenomenalno.

Sada je pomeranje, tj. poslednje veliko koje sam shvatio da jeste pomeranje – blogovi.
Sada stotine hiljada ljudi mogu da pišu i ima neko ko čita sve to. Može, među svim tim raznim glupostima, da se pronađe nešto genijalno.

To je uradio Miljenko Jergović koji je objavio zbirku, priču najboljih pisaca među kojima su vodeći pisci, ali i potpuno nepoznati ljudi, čije je priče on pronašao na blogovima. Tako da mislim da je to super pomeranje, ta demokratizacija umetnosti koja se u filmu već desila, zbog jeftine digitalne tehnologije.

Sad svako manje više može da snimi film.
Da li će biti dobar ili loš to je sad već drugo pitanje, ali SVAKO može da snimi film za nula dinara. To mi se čini kao važna stvar.

Student: Da predaješ na FDU, šta bi pričao studentima?

Mislim da bi najviše pričao o pripremama za film. Mislim da je to najvažniji deo proizvodnje filma. U te pripreme spada i rad na scenariju.

Mislim da se tome ne posvećuje dovoljno pažnje i da se u snimanje filma ulazi grlom u jagode. Pripreme za film, zajedno sa radom na scenariju, treba da traju najmanje godinu dana, jer se tek posle najmanje šest, a ponekad i dvanaest, verzija scenarija dođe do prave priče.

Nemoguće je da se iz prve ruke sve napiše kako treba. To je dosadan i naporan posao, ali od toga zavisi krajnji rezultat.

Tako da je to ono što bi nagovarao studente – da pripremaju stvari sve do tančina, da bi na snimanju onda mogli da izvrše samo egzekuciju, jer na snimanju je, nažalost, to mnogo skupa stvar i nema vremena da se tada smišlja nešto.
Tada mora samo da se radi.

Student: Trenutno u Beogradu skoro da i nema bioskopa, a na festivalu „Slobodna zona” bilo je oko 8000 ljudi. Izgleda da se ipak ide u bioskop?

Promenila su se vremena. To se desilo svim zemljama u tranziciji, a nama najkasnije, zato što kaskamo u toj tranziciji.
Propast bioskopa u Hrvatskoj se desila pre jedno pet godina, ili u Bosni. Ali sada su se promenili ljudi.

Znaš, meni je nekad bilo dovoljno da odem do onih jedinih kioska koji su tada prodavali viršle PKB, da uzmem viršle, odem u „20. oktobar” u hladnu salu, prljavo platno, stara lampa, škiljava koja daje bednu sliku, i ja sam uživao.

Današnjoj generaciji, koja je odrasla uz mnogo bolje tehnologije, to nije dovoljno.
I današnjoj generaciji ti svi bioskopi ništa ni ne vrede.

I trebalo je zatvoriti deo tih bioskopa, jer oni ne mogu da pruže tehničke mogućnosti koje su sada neophodne novim gledaocima.
Ali, ulažem nade u tržne centre u okviru kojih će biti otvoreni bioskopi kao što je „Delta”, koji su super tehnički opremljeni.

Ja, na primer, ne snimam film zato što nemam ideje, već zato što znam da nema gde da se prikaže. A i pravim filmove za publiku, ne za festivale.
Potpuno je besmisleno da pravim film za publiku kad nemam gde da ga prikažem.

U Beogradu ima jedan bioskop koji je dobar, jedan bioskop koji zadovoljava tehničke standarde, svi ostali i ne valjaju.
Kada se otvore novi bioskopi, vlasnike neće boleti uvo, kao što je dosadašnje vlasnike bolelo uvo, kako je film prošao, i mislim da će tada oni insistirati da se stane na rep pirateriji, što je glavni problem.
Ne mislim na pirateriju na kartonskim kutijama, to postoji manje-više svuda, da se prodaju neki filmovi ispod ruke, ali piraterija u video klubovima je veliki problem.

U svim lancima video klubova, pa i u ovim najvećim, ima pirata. Uz takvu stvar je nemoguće raditi.

Student: Koga od kolega reditelja najvise ceniš i zašto?

Verovatno Điđu Karanovića.
Mada, najviše mi se dopadaju tri filma Puriše Đorđevića – „Jutro”, „Podne” i „Devojka”.
To je, mislim, nešto najluđe što sam gledao u životu, računajući i celu svetsku kinematografiju. Postoje razni ljudi koje cenim ali, ako moram da kažem jednog, onda je to Điđa Karanović.

Student: Ispričaj nam neku anegdotu sa snimanja.

Tu se stalno dešavaju gluposti jer je mnogo ljudi na jednom mestu, uvek su svi u žurbi da bi se stiglo sve što je planirano da se uradi.
Sad zamisli sedamdeset ljudi koji trče kao muve bez glave (to samo tako izgleda sa strane, oni svi rade nešto). Naravno da se dešavaju razne stvari.

Recimo, poslali su vozača u kafanu „Zagreb” po glumca. Treba da počne snimanje, taj glumac kasni već jedan sat, oni zovu vozača, pitaju ga gde je, a on odgovara da je na autoputu za Zagreb. To je npr. jedna glupost.

Druga se meni desila. Bio sam pomoćnik režije u seriji „Policajac sa Petlovog brda” i onda smo tamo snimali neku scenu sa policijskom poterom, sa pirotehnikom, noću se radi, i sve to onako komplikovano. Ja sam šef cele parade, i da bi me svi videli, stojim ispred nekog velikog reflektora, da bi videli moju senku i kada vide ugovoreni znak - treba da mahnem desnom rukom - kreće akcija.

Naravno, oko reflektora se skupilo milijardu nekih buba, i jedna buba mi sleti i počne da mi gamiže uz vrat i ja je ubijem.
U tom trenutku cela akcija krene, a pri tom kamera uopšte nije uključena. Svi, pošto me gledaju kao u boga, krenu. Razbili smo auto za džabe, a nismo snimili scenu.

Student: Šta trenutno radi Raša Andrić?

Radim na nekoliko stvari istovremeno.
Dve serije za decu, jedan film za odrasle, ali sve je to u nekoj dalekoj fazi još uvek, tako da nisam siguran da će bilo šta od toga uspeti.
Pritom će možda neko drugi to raditi, tako da bolje da ne prizivam đavole i ne izbaksuziram. A i glupo je da govorim o nečemu što je potpuno nesigurno.

Jedna od tih serija je vrlo skupa, druga nikako da krene sa mrtve tačke. Za film sam počeo da se dogovaram tek prekjuče, iako mi se kuva u glavi poslednje dve godine, tako da je sve to još dosta daleko.

Student: Na šta si najviše ponosan u dosadašnjem radu?

Glumci često dobijaju nadimak po nekom liku koji tumače i koji ostavi mnogo veliki utisak na gledaoce: Burduš, Čkalja, Smoki…
Sve su to imena likova, a ne glumaca.
Cvija je imao nadimak, odnosno svi su ga zvali Sojka, jer je to bio lik iz „Sivog doma”. E, sad ga više niko ne zove Sojka, zovu ga Mile.

Mislim da je to moj najveći uspeh, jer nikad nisam čuo da je nekom glumcu promenjen nadimak, što znači da je toliko bio jako ovaj lik, da je onog lika, koji je takođe bio fenomenalan i to je fenomenalna serija, uspeo da „pojede”.

Ja mislim da je fenomenalno da Mileta ljudi doživljavaju kao pravog čoveka, što je nemoguće. Sad pre neki dan mi je Cvija pričao – sede neka dvojica u kafiću, i jedan kaže: „Eno ga Mile!” A drugi: „Ma nije, to je onaj glumac!”. To je ludilo.

Student: Zašto ljudi treba da se bave filmom u Srbiji?

To je posao kao i svaki drugi. Nekad taj posao preraste u umetnost, nekad ne. Nekad ostane na nivou zabave.

Ja radim ono što mislim da je dobro, a da li će to prerasti neke granice ili neće, to sad više nije moja stvar i ja ne mogu na to da utičem. To treba da bude princip svih ljudi, da rade najbolje što mogu.

Ja i kad radim neku sitnu stvar – najavu, džingl, reklamu – ja se polomim da to uradim najbolje što mogu.
To možda nekad ne uspe, ali nema veze - ja sam se polomio, i svi ljudi oko mene, i mislim da je to pravi put.

Student: I reci nam nešto za kraj.
Možda ću diplomirati ove godine. Posle petnaest godina apsolventskog staža.