Student: Da li ste tokom rada u Studentu imali pseudonim?
Jesam. Nekoliko.

Student: Da nije možda jedan od njih bio Lav tihi?
Jeste. Taj pseudonim sam i kasnije koristio kao novinar. Pošto sam mnogo pisao kao Vuk Drašković i, da ne bi ispalo da sam pola lista ja napisao, počeo sam da koristim razne pseudonime, između ostalih i taj.

Student: Danas se manje-više svi političari tog doba svojataju šezdeset osmom. Da li mislite da je to postala moda – učešće u studentskim demostracijama?
Ne znam ja ko je vozio cisternu. Nije isključeno da je to bio i on (Bidža, povod za ovo pitanje – prim. ur.).

Naša pobuna ’68. godine nije bila pobuna protiv sistema, nego protiv devijacija u sistemu. Te demonstracije su bile čisto leve demonstracije.
Tako je bilo i u Evropi. Če Gevara je bio na svim univerzitetima Evrope.
Mislim da je u 90% studentskih soba u Studentskom gradu bio poster Če Gevare. Od socijalističkih zemalja, jedino je u Beogradu buknula pobuna.

Mi smo naš univerzitet preimenovali u „Crveni Univerzitet Karl Marks“. Mi smo demonstrirali za više socijalizma, jer nam se činilo da ga je premalo.
Tako da je Bidža, koji je i danas levih uverenja, apsolutno nalazio sebe u toj šezdeset osmoj. Ja više nemam ta uverenja, ali sa najvećom nostalgijom i ljubavlju sećam se te naše pobune.

Mislim da neko ko ima osamnaest, devetnaest, dvadeset ili dvadeset i pet godina, a nije levičar – možda nema srca.
Ako ostane i u pedesetoj levičar, ekstremni levičar, onda rizikuje da bude optužen da nema pameti.

Student: Na samom početku „Mete“ nalaze se umnogome različiti citati iz dva posve različita dela.
Ja sam samo to iskoristio kao moto nečega što mi se čini kao istina – da su ljudi najjači onda kada su najslabiji.
Pomenuli ste ’68. godinu. Verujte mi da smo imali osećaj da letimo i bili smo najjači.
A policija nas je presretala na ulicama Beograda uz povike: „Raziđite se u grupama po jedan!“.

Sličan osećaj sam imao početkom devedesete kada je nastajao SPO. Onda smo bili najslabiji, a nikad jaki kao tada.
Nismo imali ni poslanike, ni ministre, ni odbornike, nismo imali ni stranačke prostorije, niti imovinu.
Radili smo iz svojih stanova, uglavnom iz mog. Bio sam predsednik stranke, pisac svih saopštenja, programskih dokumenata, daktilograf.


Nije nimalo slučajno to što je mladost superiorna iako je najslabija u materijalnom smislu. Ali, po lepoti, po nevinosti razmišljanja i snovima, željama, ona je jača od svakoga.
Nema toga Onazisa, koji sve bogatstvo koje je imao ne bi bacio u vodu za dane kada je divno sanjao, kada je bio mlad, kada je mogao da leti i uradi sve.

Meni je sa ovim iskustvom žao što možda nisam do kraja iskoristio to vreme mladosti. To se jednom događa i nikada više.

Student: Kako objašnjavate činjenicu da je jedna (a možda i jedina) stvar oko koje su HRT i RTS tokom devedesetih mogle da se slože to da je Vuk Drašković đavo lično?
Zbog toga što je ono što sam pisao i govorio predstavljalo ogledalo u kojem su i jedni i drugi mogli da vide svoje nagrdno lice.

Student: ‘Urednici’ obe te televizije bili su tokom života komunisti. U devedesetim, obojica su pokrenuli u svojim narodima novi nacionalizam.
Reći ću vam nešto što nikada još nisam rekao, a to ću učiniti iz neograničenog poštovanja prema vašim godinama i nadama.
Sada već pokojni profesor Beogradskog univerziteta i, po mom mišljenju, naš najveći neuropsihijatar, Veselin Savić, je nekoliko meseci pre mene sredinom osamdesetih otišao u Ameriku da održi predavanje tamošnjoj srpskoj emigraciji – dominirajuće četničkoj.

Svoje predavanje, koje je održao u crkvenom domu, počeo je šokantno na zaprepašćenje svih prisutnih: „Braćo četnici, majku Vam komunističku!“

Kada se vratio u Beograd pitao sam ga šta mu bi da to odvali. Odgovorio je: „Sinko, sačekaj još samo malo. Idu dani kada ćemo ovde moći govoriti: ‘Braćo komunisti, majku vam četničku!’“

Taj maligni nacionalizam, nezdravi i podsticajni nacionalizam, nije progovorio ni iz koga tako snažno kao iz komunista.
Onih ortodoksnih komunista, sastavljanih samo iz jedne ideje, onih koji nikad ni u šta nisu sumnjali.
Kada im je ideja boljševizma kao mokar sapun iskliznula iz ruku, oni su se prihvatili druge ideje – tog malignog nacionalzma.

Student: Mislite li da su u Srbiji pomerene granice tradicionalnog konzervativizma, tj. da li se na ovako politički turbulentnom delu Evrope o konzervativizmu može pričati? Da li su se onda ljudi u toj iskrivljenoj političkoj kulturi, nakon decenija nemogućnosti ikakvog političkog izbora, prilikom prvog biranja, poneli poput svraka i prigrabili ono najšarenije i najsvetlucavije?
Kod nas bi konzervativna partija kod naroda bila shvaćena kao nazadna, a ne kao tradicionalna; ne kao partija koja čuva tradicionalne vrednosti i vrline.
Mislim da je uspeh radikala kod nas, ne samo danas već i iz vremena Pašića, u činjenici da ogromna većina onih koji glasaju ne znaju ni šta znači ta reč. To je tajnovito.

Ja sam u svojim romanima pokušao da uđem u taj fenomen.
U našoj crkvi, gde sveštenik govori na jeziku koji narod manje-više razume: šapuće se, dosadno je, ali u džamiji gde vernici ne razumeju ni reč arapskog jezika (odnosi se na prostore Balkana) vladaju velika tišina i mir.

Što manje razume – više veruje. Ako ništa ne razume – maksimalno veruje. (poglavlje Radio Ankara – prim.aut.)

Student: Da li mislite da se u tom polju političke kulture može reći da srpski narod ima kratku pamet?
Ja samo mogu da citiram Crnjanskog - Ni u jednom narodu se tako lako ne zaboravlja kao u srpskom, a u srpskom narodu opet najbrže se zaboravlja u Beogradu.

Jednom Crnjanskom, koji je govorio sve vodeće svetske jezike i proputovao ceo svet - moramo da verujemo.
Događaju se neverovatne stvari. Da vi danas napravite iskrenu anketu među Srbima: „Ko su naš najveći istorijski neprijatelji?”, dobićete odgovor da su to: SAD, Evropa, zemlje NATO pakta i Vatikan.

Ja sam pokušavao da razgovaram sa hiljadama ljudi i da ih pitam: „Ej, bre, otkada su ti Amerika, Britanija ili Francuska tradicionalni neprijatelji?” U dva svetska rata, kada se radilo bukvalno o biti il’ ne biti to su nam bili najveći saveznici. Da nije možda najveći neprijatelj srpskoga naroda ono ludilo, ovde u Beogradu, koje je uspelo da od prijatelja napravi neprijatelja? Ne vredi. Uzalud ih je podsećati.

Pre nekoliko dana, na jednoj književnoj večeri u Zrenjaninu, ja sam ljudima ispričao šta se meni desilo u tom istom gradu kada sam služio vojsku.
Položio sam zakletvu i pošao u grad u društvu jednog primitivca-vojnika.
Prošli smo pored jedne lepe devojke i on je uštinu otpozadi. Ona se okrenu i odvali mu šamarčinu. A on će ne to meni: „Ovaj Zrenjanin je odvratan grad, vidi kako mrze vojsku!” Ti i takvi primitivci od devedesetih vode Srbiju.

Student: Momenat koji vam se najviše spočitava u vašoj političkoj biografiji je učešće u Saveznoj vladi pre i tokom pregovora u Rambujeu. Kao direktan učesnik tog procesa, da li danas vidite mogućnosti da se tada nešto okrene u našu korist po pitanju kosovskog problema?
Ja sam ušao u tu Vladu kao čovek koji će voditi spoljnu politiku i biti šef tadašnjem Ministru spoljnih poslova, ipak, sa jednim uverenjem da moram učiniti sve da sprečim bombardovanje Srbije.
Napokon, bila je to jedna svojevrsna ucena šefa države Slobodana Miloševića.
O tome ja u knjizi i govorim. „Ti dobro znaš”, rekao je, „da možeš sprečiti bombe, a ako nećeš ja ću izaći na televiziju i to objasniti narodu.”

Zamislite da sam odbio, a bombe su ionako došle, svaki smećar na ulici mogao bi da me ubije sa optužbom da nisam hteo da ih zaustavim.
Ali, bez ikakve lažne skromnosti, uz ogromne napore, uspeo sam da u Rambujeu od tadašnje posredničke trojke tekst sporazuma o tadašnjem statusu Kosova, koji je samo trebalo da potpišemo. !!!!!!!

Pod jedan, Kosovo ima status suštinske autonomije u okviru Srbije; pod dva, nema više nikakvog referenduma u budućnosti o tome gde je Kosovo; pod tri, zadržavamo 3.000 vojnika i 2.000 policajaca na Kosovu koji će zajedno sa trupama NATO pakta razoružati UČK i oduzeti od svih oružje i ostati tamo dve-tri godine pa se povući (trupe NATO-a); pod četiri, uspostaviće se dva paralelna pravna sistema za Albance i za Srbe na Kosovu.

Student: NATO je bio problem.
Ne. To je bio izgovor. NATO nije mogao biti problem, jer sam ja Miloševiću rekao da su te snage spremne da se transformišu u međunarodne snage sa mandatom UN-a. On mi na to govori da neće strana čizma nikada kročiti u našu zemlju, na šta ja odgovaram da možemo da ih zamolimo da obuju patike.
Rekao sam mu da se to mora potpisati, jer je istorijski trenutak.

Činjenica je da su Šešelj, Mira Marković i Milošević ocenili da je najveći državni i nacionalni interes Srbije da se isprovocira NATO bombardovanje.
Ocenili su da će to bombardovanje trajati dva-tri dana i da će to učinit kao bogojavljenskom vodicom, a onda će taj trijumvirat da uđe u gusle i pesme kao pobednik nad NATO paktom.

Tih nekoliko dana mlakog bombardovanja iskoristiće za raspirivanje mržnje prema ta naša minorna četiri neprijatelja da bi ostvarili krajnji cilj ujedinjenja sa Rusijom i Belorusijom, uz nadu da će u Moskvi uspeti da smaknu Jeljcina i na vlast dovedu Zjuganova i Žirinovskog.

Student: To je nekako suluda i megalomanska ideja?
To se tako i desilo. Nas od devedesete non-stop vode nenormalni ljudi.
Ja ne mogu da oprostim mojim prijateljima i saveznicima koji su došli na vlast 2000. godine, zašto nisu podigli optužnicu protiv ovo troje i mnogih još zbog zločina prema Kosovu, Srbiji i građanima Srbije.

Ne da je nisu podigli, već su sve prećutali.
I sada, dok vode pregovore, šta god da kažu okrenu se prema radikalima da čuju da li su dobro govorili. Hoće li dobiti prelaznu ocenu iz patriotizma?

Student: Vi ste još pre početka konflikta u BiH imali ideju o njenoj kantonizaciji. Sa druge strane, jedan ste od retkih političara koji je podržavao Z-4 plan, za koji je, ne tako davno, predesednik Hrvatske Stjepan Mesić rekao da je to bio njihov najveći blef, jer bi u slučaju srpskog prihvatanja situacija bila ravna samoubistvu Hrvatske.
To je tačno. Hrvati kažu, ako prihvatimo plan Z-4 onda prihvatamo da na jednoj trećini teritorije RH praktično postoji srpska vlast, sa ovlašćenjima ravnim vlasti jedne države.

Međutim, istovremeno mudro zaključuju da treba da rizikuju kao u pokeru. Računaju na srpsku glupost, tj. da će Srbi odbiti poklon. Tako je i bilo i to ne samo jednom.

Zato ja i govorim da na svetu niko nije toliko talentovan kao mi, jer nikad od ‘90-te ludi ljudi koji su vodili ovu državu nisu propustili nijednu priliku da propuste priliku. Ali, oni to mogu, jer su i podanici koji za njih glasaju upravo takvi. Nemojmo biti nepošteni i sve svaljivati na Miloševića, Šešelja i Miru Marković kada je baš takva bila ogromna većina birača.

Student: Kako komentarišete nedavnu izjavu Generala Veljka Kadijevića o 9. martu i njegovom tadašnjem predlogu da je trebalo pustiti ljude sa Ušća da se razračunaju sa protestantima na Trgu kako bi se sve to ne vreme rešilo?
To je još jedan dokaz da ovu zemlju vode ludi ljudi, bilo da su to političari, generali…

Student: Pomenuti general pomalo liči na većinu haških optuženika: u zalasku je života, može pričati šta god hoće, a sve će to biti dobro medijski ispraćeno. Sve pomalo liči na dobar reality show.
Tamo su šampioni oboleli od te bolesti. Kada ih slušate kako govore, trebalo bi da poverujete da nikada nikakvog rata nije bilo; da jedna velika i divna država nije ubijena; da nekoliko stotina hiljada ljudi nije ubijeno; da nije ni bilo preko milion izbeglica; da Srbijom, Hrvatskom, Bosnom ne šetaju desetine hiljada praznih rukava i nogavica invalida.

Ne. Ništa nije bilo osim zavere sveta protiv njihove mudrosti, genijalnosti i nevinosti. Kod žrtava, kod onih unesrećenih, stiču dodatne poene.
Ako hoćeš u današnjoj Srbiji da budeš omiljen u narodu i da što više ljudi glasa za tebe – moraš biti nečovek, moraš lagati, moraš ljudima nuditi nesreću i projekte koje će ih voditi u nesreću, moraš ih hraniti mržnjom, moraš biti užasno prost.

Danas se ne govori najprostije po drumskim mehanama, već u srpskom parlamentu i na vrhovima države.

Student: Da li ste iskreno verovali da se u Srbiji može naći više od nekoliko procenata ljudi koji veruju u vrednosti vaših političkih ideja, načela ustavne monarhije, verske tolerancije, nacionalizma kao patriotizma, a ne da vas podržavaju samo da bi imali razlog da idu na Ravnu Goru gde bi prikazali stilski zapuštene brade, najeli se i napili?
Ja ću mnoge mlade ljude razočarati. Ja sam voleo Jugoslaviju. Volim i danas sećanje na nju.

Jedan od glavnih motiva da uđem u taj svet politike devedesete godine bila je neka moja naivna nada da ću moći učiniti i pomoći da se ne ubije ta velika država. Dva veka od Karađorđa, Štrosmajera, pa Njegoša tu državu su stvarali i sanjali najbolji Srbi, Hrvati, Bošnjaci (koji to tada nisu bili – prim. V.D.), najbolji Slovenci, a od devedesete na ovamo na scenu su stupili najgori sa željom da tu državu ubiju.

Ali, Jugoslavije nema, ima Srbije. Kakve Srbije? Srbija ima divno odelo koje joj je vraćeno pre svega zahvaljujući borbama i ogromnim desetogodišnjim žrtvama SPO-a.
Govorim o našoj zastavi i himni, a verujem da bi i Milošević još uvek vladao da nije bilo tih žrtava i borbi. Ispod tog odela su pruće i slama, te kao da je odelo na strašilu.

Kao da je nakakva kletva i prokletstvo bačeno na sve moje ideale. Srbija danas liči na Srbiju sa Koraksove karikature.

Pedeset odsto mladih je u Srbiji nezaposleno. Proporcionalno broju stanovnika, mi smo prva zemlja u Evropi po broju nezaposlenih. Mi smo do juče sa Hrvatima bili u istoj državi, neću pominjati Slovence jer su oni uvek bili nekoliko koraka ispred ostalih, a oni su u prethodne četiri godine izgradili više od 400 km najmodernijih autoputeva.
Gotovo duplo manja od Srbije, ona devet puta više izvozi od nas. Plate su im višestruko veće. Ti ljudi u Hrvatskoj imaju nadu da će sutra biti bolje od danas.
U Srbiji je strah da će sutra biti gore od danas. Današnja Srbija me podseća na pticu iz indijanske mitologije koja leti unazad. Tako je sve bliža devedesetim, a sve dalja od današnjeg vremena.

Da li mogu da budem utešen time što u ovom ubijanju Srbije ne učestvuje SPO? Donekle, ali mi je istovremeno žao što se jedna stranka (Demokratska), koja se 2000. godine našla u poziciji koju je do tad imao SPO, takođe priključila tom letenju unazad. Kakav je to politički stav imamo svoj tvrd stav, ali ako se ne slažu sa njim mi ćemo od njega odustati? Da smo se mi tako borili – nikada ne bismo oborili Miloševića.

Srbija je danas zemlja u kojoj se najviše kunu u hrišćanstvo, a najviše glasova dobija stranka koja je za Sadama Huseina.

Student: Knjiga odiše mračnom slikom naroda i vremena o kome je i napisana.
Ona i nije napisana današnjem srpskom pokoljenju. Njemu ne vredi govoriti. Ono je hipnotisano, paralizovano, sluđeno i usmereno da obožava upravo one koji su mu doneli najveću nesreću i koji ga najviše lažu i guraju ka provaliji. Ali, i u Srbiji samoj će jednoga dana da se promeni.

Možda ste vi ta generacija koja će izricati presudu i osamdesetim i devedesetim i današnjem vremenu. Ja se obraćam tim ljudima i toj normalnoj Srbiji koja mora da se rodi. A rodiće se kada se uruši do temelja ova sadašnja Srbija. Srbija se nakrivila.

Ja u knjizi postavljam pitanje šta sam ja radio ovih poslednjih sedamnaest godina?Da li sam se ja borio protiv naroda u Srbiji ili se on borio protiv mene?I ko je tu Edip, a ko Sfinga? Meni se čini da je u Srbiji sve obrnuto i da Sfinga u provaliju gura onoga ko reši zagonetku, a da oni koji ne znaju prolaze.