Goranka Matić, rođena je 03. Avgusta 1949. godine. Diplomirala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
U toku studija bila je aktivna u Studentskom kulturnom centru, gde je nakon diplomiranja počela honorarno da radi.
Nakon toga počinje aktivno da se bavi fotografijom što će kasnije postati njen životni poziv. Fotografisala je za sledeće časopise i magazine: Džuboks, Start, Svijet, Polet, Ritam, Beoramu, Liberation, Delo, New Moment...

Osamdesetih godina radila je omote ploča za razne domaće bendove i izvođače.
Prva žena fotograf koja je postala član ULUPUDS-a. Održala je nekoliko samostalnih izložbi fotografija i učestvovala na mnogim kolektivnim.

Dobitnica mnogih nagrada iz oblasti fotografije: 1998. godine nagrada oktobarskog salona u Beogradu, 2004. godine nagrada Politike za izložbu „Tiho teče Sutjeska“, itd.

Od 1990. godine bila je urednica fotografije u nedeljniku Vreme, od 2000. saradnica centra za stvaralaštvo filma (mentor za izložbe mladih fotografa), a od 2002. saradnica grupe 484 (projekat „Ovo sam ja a ko si ti?“, rad sa 5 gimnazija iz Srbije).

Goranka Matić danas radi kao urednica fotografije u Politici i kao profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (predmet foto-žurnalizam).

Student: Kakva su vaša sećanja na period 1968. godine?
Ja sam tada završila srednju školu i maturirala, a u septembru 1968. godine sam se upisala na istoriju umetnosti.

Kao maturantkinja nisam imala pristup na Univerzitet, kad su počela takozvana „lipanjska gibanja“, ali sam obilazila kao maca oko vruće kaše oko fakulteta zato što sam već imala neke poznanike koji su bili studenti i oni su u to vreme bili angažovani oko studentskog protesta.

Od njih sam slušala o dešavanjima u okviru protesta, pa onda komšinice su nosile znak slobodnog univerziteta, tako da sam na neki način imala osećaj atmosfere, jer sam u to vreme već imala 18 godina.

Student: U to vreme još uvek niste počeli da fotografišete?
Ne, tada sam fotografisala samo godišnji odmor i neka putovanja i to kada mi stave film u aparat. Još uvek nisam bila odlučena niti svesna da ću uskoro biti fotografkinja.

Student: Zatim dolazi 1971. godina i otvaranje SKC-a.
Da, tada sam ja već na drugoj godini studija i tada je bio onaj čuveni štrajk glađu rudara na Filozofskom fakultetu u kome sam ja uzela učešće.

Student: Kada zvanično počinjete da radite u Studentskom kulturnom centru?
Pa, ja zvanično nikad nisam počela da radim tamo, bila sam saradnik i gomila nas je bila tamo aktivna i to na taj način što smo prema vrsti studija sarađivali sa određenim delovima SKC-a.

Ja sam prvo sarađivala sa likovnom galerijom, a posle sam počela honorarno da radim u galeriji „Srećna nova umetnost“, pa posle u „Srećnoj galeriji“, tako da sam ja do negde 1979. godine radila sa Studentskim kulturnim centrom.

Student: U isto vreme je izašlo i 4 broja časopisa „Izgled“, u to vreme jako kvalitetnog alternativnog časopisa. Šta nam o tome možete reći?
To je bio časopis koji su pokrenuli Vlaja Jovanović, Sloba Konjović, Marko Popović (svi članovi tadašnje grupe „Kozmetika“) i njihovi prijatelji, a časopis je podržao SKC, odnosno „Srećna galerija“.

To je u stvari bio glamurozni alternativni fanzin u kome je po prvi put, pored nekog likovnog dela koji je bio konceptualna umetnost, bilo malo više kempa i više glamura, tako da se pokazala i druga strana u kojoj je Andy Warhol i društvo oko njega, Roxy Music, itd. U „Izgledu“ je zaista bilo odličnih fotografija.

Student: Vi ste radili neke fotografije za „Izgled“?
Ne, nisam ja radila ništa za njih jer još nisam bila prava fotografkinja, nego su oni radili. Tada je u modi bio Polaroid pa sam ja tih godina (1979. ili 1980.), sticajem okolnosti, prvi put koristila Polaroid.

Jedan moj prijatelj je doneo gomilu polaroid pakovanja i fotoaparat i onda smo svi počeli da se fotografišemo polaroidom, što je bilo zabavno u tom trenutku, zato što za 3 minuta vidiš fotografiju i to u boji. Tako sam i napravila nekoliko radova sa polaroidom. A časopis „Izgled“ je baš dosta negovao polaroid.

Student: Kako ste počeli da fotografišete?
Počela sam sa očevim fotoaparatom, Canon je bio u pitanju. Još uvek imam taj aparat i u to vreme to je bio dosta savremen aparat, samo što je imao premotavanje filma odozdo, po tome se razlikovao od tadašnjih aparata. Vrlo zgodan i stimulativan aparat za početak.

Student: To je bila godina...
...1980. godina, baš kad je Tito umro. Onda sam fotografisala izloge u Beogradu u kojima je stajala Titova slika sa florom. Ranije su te slike stajale na zidovima tih radnji i butika, uglavnom u svakom javnom prostoru je bila Titova slika kao slika predsednika, što je u to doba bilo uobičajeno i u drugim sređenijim zemljama. Sada smo malo makli tu vrstu običaja...

Student: Iz tog materijala se kasnije izrodila i izložba „Dani bola i ponosa“?
Jeste, to je izložba koja je naknadno došla, 15 godina kasnije. Razlog za to je što je to na neki način materijal koji je mogao biti problematičan u tim godinama.

Pretpostavljam da čak i da je bilo izloženo ne bi bilo nekih velikih problema, ali svi smo mi u to vreme imali neku vrstu samocenzure, tako da sam čekala neku „odstupnicu“, 15 godina, i „Vreme knjige“ su mi objavili neku vrstu knjižice i izložba pod je bila održana u Grafičkom kolektivu na Obilićevom vencu.

Student: Na samom početku vaše fotografske karijere dosta ste fotografisali rok i pank koncerte, a znamo i da ste bili saradnica Džuboksa.
To je bilo normalno, zato što sam u to vreme ja poznavala ljude koji su radili u Džuboksu. Oni su bili moji bliski prijatelji - Branko Vukojević, Momčilo Rajin i gomila još tih ljudi; i gde ću, nego tamo gde poznajem ljude.

Sticajem okolnosti, bila sam ubačena odmah u rok kulturu, mada sam prvenstveno bila likovno zainteresovana zbog poziva, ali onda me je Džuboks odvukao na drugu stranu.

Student: U to vreme ste verovatno i lično poznavali mnoge članove tih bendova i iz tog poznanstva je, na neki način, proistekla i sada veoma aktuelna izložba „Poslednja Pobuna“ koju smo tokom decembra meseca imali prilike da vidimo u „Magacinu“.
To je bilo jedno vreme kada su se ljudi sličnih interesovanja dosta družili. Bilo je nekih trenutaka kada se sa nekim samo upoznaš, ali ga zato kasnije srećeš u SKC-u i to se sve međusobno preplitalo..

Student: Bio sam na izložbi i video mnoge ljude na fotografijama koji su još uvek veoma aktivni, svako u svom polju delovanja, naravno. Svi su otišli u svom smeru, ali može se reći da je dosta njih nosilo promene koje su se u ovoj zemlji dogodile.
Pa da, neki su i ostali u muzici. Na primer Koja, Gile, Cane... Ove godine (2007.) su njih trojica sa svojim bendovima izbacili nove albume. Žika Todorović je otišao u glumce i jedan je od boljih iz te generacije, zatim Srđan Šaper je tu, itd.

Student: Kasnije dolazi vaša profesionalna saradnja sa ljudima iz sveta politike.
1990. godine otvara se nedeljnik „Vreme“ i ja postajem urednica fotografije tamo. To su bile godine kada u prvi plan izbija politika kao ono što nas sve interesuje, a i samim time što sam, umesto Džuboksa, sada u Vremenu - teme se menjaju. Interesovanja društva se takođe menjaju.

Dobar deo ljudi iz sveta muzike koje vidimo na fotografijama na izložbi „Poslednja pobuna“ se aktiviraju politički tokom devedesetih godina.
Svi ti političari koji će posle postati predsednici, premijeri i sve ostalo, su isto bili, kao i ovi rokeri, na neki način naše društvo; svi smo zajedno bili sa istim ciljevima da se nešto dogodi u našoj zemlji i da dođe do promena.
Tada sam naravno i upoznala mnoge od njih.

Student: Posle perioda fotografisanja rok koncerata i tribina, koji je verovatno bio jako zanimljiv, dolazi period protesta 1990-ih godina, tako da se to na neki način nastavlja, barem kada je reč o „živoj“ fotografiji.
Kao što je nekada muzička pozornica bila izazov za mlade fotografe, sada je izazov ulica. To je, posebno za mlade fotografe, bilo mesto gde su se oni oprobali, baš kao što smo se i mi 80-ih godina oprobavali na koncertima.
Ulica pruža mnogo mogućnosti za fotografisanje, tu su protesti sa raznim performansima, u svakom slučaju idealna prilika da se nauči ili usavrši fotografija.

Student: Da li vam je draža takva fotografija ili rad u studiju?
Studijski rad je kao kad kod lekara poredite rad u operacionoj sali (ovo je samo primitivna paralela sa studijskim radom u fotografiji) i ambulantsko lečenje (reporterski momenat u fotografiji).

Reporteri se sreću sa svim i svačim, a ljudi u studiju se na neki način specijalizuju za određenu stvar - da li operišu slepo crevo ili srce to je sada već drugo pitanje, tj. da li fotografišem ljude, da li pravim veliku produkciju u studiju ili samo konstatujem situaciju sa svetlom i pozadinom u jednostavnom studiju.

Student: Na Internetu sam naišao na neke vaše fotografije koje datiraju iz vremena posle građanskog rata. Radi se o Vukovaru i Srebrenici. O čemu se zapravo radi?
Ah da, ta divna mesta diljem naše zemlje. To je bila jedna turneja, kao što je nekada bilo Stazama revolucije pre građanskog rata, tako je i ovo bio jedan karavan pod okriljem jedne francuske organizacije, i oni su napravili taj karavan pod imenom „Žene prelaze granice“.

Tom prilikom sam imala mogućnosti da fotografišem, nažalost, sva mesta na kojima se dešavalo nešto ružno tokom građanskog rata, tako da sam išla od Kosova, pa i Makedonije donekle, do Ljubljane, sa nezaobilaznim Vukovarom, Kninom, Mostarom, Sarajevom...

 Fotografije sa tog putovanja su, zajedno sa tekstovima i diskusijama iz tih gradova, objavljene u knjizi koju je izdala ta francuska organizacija.

Student: Krajem 90-ih radili ste i fotografije za političke kampanje.
Već godinama ne fotografišem političare za kampanje, ali radila sam to devedesetih godina i možda jako malo 2000. i 2001. Većinu nekadašnjih opozicionih lidera sam fotografisala za bilborde.
Od Zorana Đinđića, preko Mila Đukanovića, Vojislava Koštunice, Miroljuba Labusa, Dragoljuba Mićunovića...

Student: S obzirom na to da dosta ljudi iz redakcije Studenta studira političke nauke na FPN-u, rekli su mi da ste im vi predavali foto-žurnalizam.
Da, tamo sam „gostujući“ profesor. To je počelo 2003. godine i sada će biti 5. generacija studenata koji mogu da biraju taj predmet, zato što je on po programu izborni.
Sada su političke nauke uzele dosta tih predmeta koji mogu da se biraju i da se studenti na taj način informišu i usavrše u određenoj oblasti, u ovom konkretnom slučaju u fotografiji.

Student: Vaša sećanja na Student kao medij.
Prvo, ja sam bila samo konzument Studenta, vrlo malo sam sarađivala, ali sam imala nekoliko objavljenih fotografija tih osamdesetih godina. Ali, sećam se sve one hrabre istorije Studenta u jednom periodu, kada je bio i zabranjivan par puta.

Beograd nije bio toliko veliki grad da se to ne zna ili jednog dana ne sazna, odnosno da se ne sretneš sa svim tim ljudima koji su to radili.

Student: Imamo mi foto-arhivu u redakciji pa ćemo možda nešto od tih fotografija uspeti da pronađemo.
Možda, nadam se.

Student: Kakav je vaš stav prema digitalnoj fotografiji?
Danas sam se, naravno, prebacila na digitalnu fotografiju jer je digitalna fotografija ono što je budućnost i sadašnjost fotografije, a ostalo je neka vrsta romantizma ili potrebe zbog nečega, više šminke ili dizajna ili ljubavi, da se koristi analogna fotografija.

Student: Hvala vam na vremenu.
Molim.