U jednom istraživanju naučnici su izračunali da svakih 8 sekundi u svetu umre po jedna osoba od pušenja duvana i udisanja duvanskog dima.
To je, i bez navođenja drugih brojnih medicinskih činjenica o povezanosti pušenja sa raznim bolestima, više nego dovoljno da se kod svih nas formira svest o potrebi rešavanja ovog velikog problema.

Svetska zdravstvena organizacija upozorava na štetnost pušenja po zdravlje još od 1964. godine. Od te godine donose se brojne rezolucije i povelje protiv duvana i do danas ne prestaju apeli svim zemljama sveta da preduzmu sve mere da bi se smanjila i iskorenila ta loša navika.

Danas, gotovo da nema zemlje koja nema bar neki propis kojim se ograničava pušenje u pojedinim ustanovama (naročito bolnicama, školama i drugim sličnim ustanovama), kao i propise o zabrani reklamiranja duvanskih proizvoda i prodaje duvana maloletnicima.
Te mere naravno nisu dovoljne, pa se stoga lista mesta na kojima se zabranjuje pušenje iz godine u godinu širi (neki su otišli i dalje, pa su proglasili pušenje nazakonitim – Butan, 2005. godine).

Ovo pitanje je naročito aktuelno poslednjih par godina i upravo u ovom periodu veliki broj zemalja menja postojeće zakone i zabranjuje pušenje na svim javnim mestima (uključujući i restorane, barove pa čak i noćne klubove) i pooštrava kazne za prekršioce tih propisa

Od početka ove godine, u dnevnoj štampi i na Internetu se mogu pročitati razne priče (neke čak i simpatične) o protestima ugostitelja u evropskim zemljama u kojima je stupio na snagu Zakon o zabrani pušenja na javnim mestima.
Bune se vlasnici britanskih pabova, nemački, francuski i slovenački ugostitelji da im zakon smanjuje profit i tera mušterije (jedan Francuz je čak pokrenuo i štrajk glađu zbog uvođenja zabrane).

Protestuju i pušači navodeći da im se ograničavaju njihova ljudska prava.
Ali svi protesti, peticije i svi razlozi koji se navode protiv ovog zakona, daleko su slabiji od argumenata suprotnog tabora o osnovnom pravu svakog čoveka – prava na život.
Duvanski dim im to pravo direktno ugrožava, a zapanjio je i zastrašio (skoro objavljen) podatak da godišnje od pasivnog pušenja u Evropskoj uniji umre 19.000 ljudi.

Ovakav jedan zakon ne ide samo na ruku nepušačima, već, zajedno sa ostalim merama koje se preduzimaju u borbi protiv duvana, spasava život i pušačima.

Zabrana pušačima stvara određeni društveni pritisak.
Jasno im se daje do znanja da pušenje više nije društveno prihvatljivo ponašanje, a pokazalo se da je to jedan od razloga što mnogi od njih ostavljaju duvan.

Najbolji primer za ovo je Finska.
U ovoj evropskoj zemlji je pre 50 godina pušilo 79% odraslih muškaraca, a zakonskim merama je ovaj broj smanjen na samo 26%.
A u zemlji sa najmanjim brojem pušača, Kanadi, uz zabranu pušenja i skupe cigare, na svakoj kupljenoj kutiji vas sačeka i slika sa bolestima pluća koje izaziva nikotin.

A šta se za to vreme dešava kod nas?
Ratifikujemo sve moguće i nemoguće konvencije i donosimo sve zakone koji postoje u Evropskoj uniji, jer je to put ka evropskim integracijama.

Naravno, niko nema ništa protiv zakona razvijenih evropskih zemalja.
Naprotiv, cilj nam je da u bliskoj budućnosti, poput tih zemalja, postanemo uređena pravna država. Ali nema baš svrhe da donosimo zakone, samo da bismo ispunili neku kvotu, ako se ne potrudimo da se isti primenjuju.

Evo, pre dvadesetak dana ministar zdravlja je najavio izmene postojećih propisa kako bi se proširila borba protiv duvanskog dima. Svakako da ovu odluku treba pozdraviti, ali i tražiti garanciju da to neće biti samo još jedna gomila mrtvih slova na papiru kao do sada.

Mi i sada imamo lep set zakonskih propisa koji regulišu ova pitanja: Zakon o duvanu, pa Zakon o zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama i Zakon o oglašavanju. Najveći problem (i to je ono što sada i hitno treba da se menja) je što se ovi zakoni NE PRIMENJUJU.

Svaki dan se možete uveriti da deca u marketima i trafikama bez ikakvih problema kupuju cigarete (istina, trgovci su ispunili jednu manje bitnu zakonsku obavezu, da stave nalepnicu na kojoj je istaknuto da je maloletnicima zabranjena prodaja cigareta).

Zakonska zabrana pušenja u zatvorenim prostorijama ne poštuje se čak ni u bolnicama.
Sestre iza šaltera opušteno dime, a prijemne kancelarije nekih lekara liče na pušionice. Nije mnogo drugačija situacija ni u školama, fakultetima i ostalim javnim ustanovama.
Kod nas se puši u pekarama, mesarama, restoranima, poslastičarnicama, vozilima javnog prevoza, kancelarijama i šalterima državnih institucija, kozmetičkim salonima...

Nepušači se osećaju ugroženo i nemoćno.
Inspektori zdravstva, rada i sanitarni inspektori (koji na licu mesta od fizičkog lica koje krši zakon mogu naplatiti kaznu od 5.000 din) ne rade svoj posao, pa se nepušači verbalno sukobljavaju sa prekršiocima od kojih najčešće dobiju samo ružne reči, a nikako razumevanje.

Pored redovnih i čestih inspekcija, trebalo bi i kod nas obezbediti telefonsku liniju, kao u nekim državama, na kojoj građani anonimno mogu prijaviti prekršioce zakona.

Kako da se radujemo najavljenim izmenama ministarstva zdravlja, kada se isto nije pobrinulo ni da se sadašnji zakon poštuje bar u bolnicama?
Zar onda zaista treba da poverujemo da će u nekoj bliskoj budućnosti da se poštuje najavljena zabrana na svim javnim mestima koja (na primer) obuhvata i najzadimljenija mesta - kafiće?

Daleko smo mi od Evrope!
To što ćemo izmeniti zakone i uvesti zabranu pušenja na javnim mestima, približiće nas zemljama Evropske unije utoliko što ćemo biti na istoj listi s njima, listi zemalja koje imaju ovaj zakon.

Pametnije bi bilo da umesto što gomilamo nove zakone, obezbedimo primenu ovih što već imamo.
Da povećamo cene cigaretama toliko da većina ne može ni da ih priušti, uvedemo pomenutu telefonsku liniju, zaposlimo više inspektora i nateramo ih da rade svoj posao i svakodnevno putem masovnih medija edukujemo stanovništvo o štetnosti duvanskog dima.
A kada dostignemo taj nivo svesti o zlu koje cigarete donose, o poštovanju osnovnog ljudskog prava i postanemo država prava, tada treba ići dalje i uvesti opštu zabranu pušenja i tek tada ćemo zaista biti deo Evrope!