Pozorišna umetnost kao deo naših života danas se nalazi u specifičnoj ulozi. Ona je sveprisutna, sveprožimajuća sa jedne strane, a sa druge kao da joj potpuno okrećemo leđa kada se pojavi nešto novo, drugačije, zanimljivo, novi medijum.
Pozorište je uvek predstavljalo beg u magičan svet pun životnog začina koji je neophodan za postojanje, večiti dokaz života, jedini prikaz realnosti kao slučaja sadašnjeg momenta, filozofije trenutka, nečega što gaji život.

Gluma je umetnost koja traje u trenutku, i nikada se više kao takva ista neće ponoviti. Gluma je jedina realnost koja postoji za gledaoca u trenutku kada nastaje, ona uvlači i prožima iz razloga što je tako stvarna, možda u tom trenutku čak i realnija od gledaoca samog. Sve se više gube granice između glumca i gledaoca.

Savremeno pozorište se bavi različitim tematikama na mnoge načine, obrće i posmatra iz više perspektiva da bi pokazalo gledaocu da se proces odvija u njemu samom, dok se odvija i tu, ispred njega, nekome drugome. Jedno bez drugoga ne mogu da postoje. Oba procesa se uporedo spajaju u momentu potpunog oslobođenja, tačnije u momentu rađanja novih ideja koje se stvaraju iz ove unije.

Savremeno pozorište hrabri i bodri taj duh individualnog, uz prisutnost svesti o kolektivnom, duh večnog preispitivanja unutrašnjosti u okvirima traženja odgovora u spoljašnjem svetu.

Predstava koja se izdvaja po svojoj radikalnosti i svežini, kao novi talas koji zapljuskuje obale uljuljkane u pomalo konzervativno i davnašnje viđenje teatra kao nečega što treba da pokaže a ne da pruži, je definitivno „Život broj 2’“ pisca Ivana Viripajeva u režiji Anje Suše.

Predstava se bavi savremenim gledaocem koji gledanjem predstave stvara svest o tome šta se dešava sa njegovim bićem i sa sopstvenim pitanjima i odgovorima.
Dolazi do najbitnijeg zaključka - „fabula je iluzija smisla, a smisao je sam po sebi tragičan“, dovodi smisao svoga postojanja u pitanje, a u istom momentu dolazi do odgovora ili pitanja do kojih dolaze sami akteri u predstavi.

Predstava daje toliko prostora za „disanje“, smejanje ili bilo koja druge emocije, da gledalac u svakom momentu može da odluči za šta će iskorititi priliku i o čemu će u toku predstave razmišljati. Pokazuje nam kako pozorište razbija iluzije o smislu, o predrasudama koje gajimo i o raznim „bitnim’“ temama o kojima bi svaki čovek trebalo da razmišlja, kao o najvećim iluzijama u stvari.
Tu su: glumac u ulozi proroka Jovana - Danijel Sič, glumac u ulozi boga Arkadija Iljiča i glumica u ulozi žene Lotove (Antonina Velikanova), Milena Pavlović.

Reč reditelja: „Privuklo me aktivno prisustvo autora u drami i njegovo neposredno obraćanje publici u prvom licu. Viripajev se poigrava elementima ličnog i privatnog u kreiranju dramske strukture. Idejna okosnica teksta je manje poznata biblijska legenda o Lotovoj ženi koja se, uprkos upozorenju da to ne čini, bežeći iz Sodome i Gomore, osvrnula i pretvorila u stub soli.

Nije reč o filozofskoj niti egzistencijalističkoj raspravi mitskog ili biblijskog značenja dobra i zla, već razmatranju ideje kako pozorište može doprineti njihovom razbijanju. Pisac navodi da je glavni lik komada tekst koji je, navodno, nastao na osnovu pisama koje mu je slala pacijentkinja obolela od šizofrenije, a čija se sadržina odnosi upravo na priču o Lotovoj ženi.
Viripajev takođe kaže da se radi o tragediji smisla, a ja bih rekla da se on i u tom pogledu poigrava.“ (preuzeto iz Blic Online)

Ovu pozorišnu predstavu srdačno preporučujemo svima koji dovode u pitanje sopstvena očekivanja od pozorišta ili od bilo koje vrste umetnosti u cilju samospoznaje, zadovoljenja sopstvene znatiželje ili pak duhovne nadogradnje u smislu jedine religije duha, kao entiteta.

Takođe je preporučujemo onima koji bi voleli da danas u momentu raznih načina pronađu svoj jedinstven način i putem njega dođu do novih otkrića. Predstava „Život broj 2“ oslobađa!
I za kraj, opet reč reditelja: „Ovde sam imala zadatak ne da proizvedem iluziju već da je ukinem, da manipulišem njom selektivno, tj. da upotrebim teatar ne kao mesto za bekstvo od realnosti, već kao mesto susreta sa njom.“