Publika se još nije smestila na svoja mesta a koncert je već počeo. Bez ikakve pompe, na scenu izlazi Kris Ria i nastup otpočinje 15 minuta od zakazanog vremena.
Publika i dalje pristiže, ali Kris ne mari. Bez reči se ređaju neobični instrumentali s prizvukom vestern filmova.

Scena je skromna, uređena u duhu pedesetih godina – šljašteća srebrna zavesa sa natpisom Delmonts i raznobojne gitare, poput duge, okačene unaokolo. Naizgled, ništa se ne dešava, bar ne ništa bitno ili ništa što bi publika očekivala.

Tek negde posle pete numere nastaje potpuni mrak i tajac, kao između dva čina. Srebrna zavesa pada.
Arenom se prožima bolni zvuk bluz gitare, najizvorniji mogući. „I can’t wait for love“ je pesma, ujedno i prva, sa novog albuma. Zatim „Legacy blues”, „Shadows of a Fool”, sve napisane kao omaž velikom BB Kingu, između kojih vešto upliće stare, dobro poznate Džozefin, „Looking For The Summer“, „Džulia“, „Stainsby Girls“ u nešto izmenjenim „bluzerskijim“ aranžmanima. Publika se polako „kravi“.

Zapravo, koncert je mala predstava. Ria nas vodi na putovanje kroz svoj novi trostruki album i priča priču o imaginarnom bendu iz pedesetih „Delmonts”, koji tokom šezdesetih prerasta u bluz bend „The Hofner Bluenotes”.

Iako je tokom karijere koristio elemente mediteranskog melosa, mekog roka i popa, na ovom albumu Kris Ria se u punom sjaju vratio svojim bluz korenima.
U jednom trenutku Kris stoji u tišini sam na sceni, crveni reflektori kruže oko njega, dočaravajući nam vatre Pakla.
Svi znaju šta sledi.
Publika se sliva u parter, do kraja numere svi su na nogama.

Međutim, koncert se završava baš kao što je i počeo – neočekivano.
Po završetku „The Road to Hell”, Ria i muzičari se povlače sa scene. Dvoranom se prolamaju ovacije publike koja se taman razigrala.

Ali, Riju ne treba dugo ubeđivati. Posle nepunog minuta, izlazi na scenu. Scenografija se ponovo menja u akvarel prepun raznobojnih gitara. Na bis izvode „On the Beach” i „Let’s dance” sa finišom u rege maniru.
Prezadovoljna publika aplaudira. Svetla se pale. Kraj.


U blizu 2 sata nastupa, bez i jedne progovorene reči, Kris Ria je samo glasom i gitarom uspeo da nam na najlepši mogući način pruži svoju esenciju. Kroz vedrinu i pokrete poput deteta, dokazuje svoju skromnost na sceni. Ni traga egocentričnom blještavilu rok zvezda na koje smo navikli. A ipak, tako velik.

Odlično izvođenje celokupnog benda, više nego fantastičan Rijin glas. Ko bi rekao da je ovaj čovek pre par godina bio na ivici smrti. Uživo izvođenje zvuči toliko dobro da poželite da ih gledate svaki dan umesto slušate na disku.
Ko kaže da beli čovek ne ume da svira bluz?