Ritual proslavljanja 8. marta se odavno obavlja po inerciji. Zato što to tako ide. Zato što to svi tako rade. Zato što smo to nasledili od naših baka i majki. Istina je da većina nas ne zna izvorne razloge obeležavanja ovog dana. I ne samo da smo prestali da u njemu vidimo vrednosti koje on reprezentuje, već i bilo kakve vrednosti.

Kada kažete Dan žena, Osmi mart, na šta prvo pomislite?

Sećate li se epizode čuvene domaće serije „Bolji život“ posvećene upravo ovom prazniku? Ženski deo kolektiva jednoglasno je odlučio da im preduzeće za „njihov“ praznik pokloni put u Solun!

Vi koji niste gledali, varate se ako mislite da je insistiranje na tome bilo vođeno željom da se ublaži turobna svakodnevica zemlje pogođene sankcijama, uživanjem u lepotama egejske luke, ili oda počast našim slavnim precima koji su tu živote položili za slobodu u I Sv. ratu.

Drugaricama je put bio prilika da „opustoše“ solunske radnje, kupovinom svega i svačega: kafe, hrane, neizbežnih cipela, krzna i zlata. Dan je krunisan lumperajkom uz grčkog pevača i ponekim slomljenim srcem.

A onda, povratak u Beograd i vraćanje rutini i kolotečini uobičajenih radnih dana.

Teško da išta bolje od ove šaljive i, na neki način, tužne priče, odslikava potpunu banalizaciju svake pozitivne ideje i poruke ove socijalne tekovine.

Osmi mart je postao sinonim za poklanjanje tona karanfila i drugih sitnica; supstitucija ignorancije velikog dela populacije, jeftinim gestovima i kičem. To bi prividno trebalo da ispravi sve nepravde učinjene ženskom rodu i nadoknadi nedostatak poštovanja i jednakih prilika tokom čitave godine.


ŠTA JE ZAISTA 8. MART?

Ako zagrebete ispod površine i uđete u suštinu ovog fenomena, otkrićete da je on zapravo priča o „običnim ženama koje su stvarale istoriju“. Baš ovako je opisan ovaj dan u zvaničnim dokumentima organizacije Ujedinjenih nacija, koji se bave istorijatom njegovog postanka.

Sve negde do industrijske revolucije, postojala je jasno definisana uloga muškaraca i žena u društvu. Žene su bile domaćice, muškarci hranioci porodice. Svi pokušaji da se tradicionalna uloga supruge i majke modifikuje do toga doba bivaju odbačeni i žestoko osuđivani.

Verovatno bi se takve prilike nastavile da je tražnju za radnom snagom, izazvanu tehničko-tehnološkim progresom, mogla da zadovolji muška populacija i da troškovi života nisu toliko porasli da ih više samo jedna osoba nije mogla snositi.

I tako su žene, tim toliko hvaljenim tržišnim mehanizmom u ekonomiji, postale sasvim ravnopravne po pitanju jedne stvari: prava na težak, bespoštedan rad koji, naravno, nije bio podjednako plaćen, niti podjednako priznat. Bio je izrabljujući.

Kada su sve granice pređene i kada se više nije moglo izdržati, sasvim obične žene, one koje su radile u fabričkim halama, šećeranama, predionicama, morale su da ustanu protiv svih nepravdi koje su im bile nametane tokom istorije.

Osmelile su se da jedna drugoj pruže podršku i zajedno uzviknu da i njihov glas treba i mora da se čuje. Najpre bojažljivo i nesigurno, a onda i sve snažnijim i hrabrijim idejama, potezima i odlukama.

Glasovi hiljada žena su se stopili u jedan, jer su sve one bile suočene sa istim problemima. Problemima koji nisu poznavali granice, nacionalnu ili versku pripadnost. Zato je bilo neophodno da se deluje jedinstveno, istovremeno i svuda gde postoji bar jedna ženska osoba kojoj je uskraćena jednakost.

Poseban doprinos borbi za ohrabrivanje žena i jačanje ženskog pokreta dale su Klara Cetkin i Aleksandra Kolontaj. Zahvaljujući njihovim zalaganjima, borba žena za pravdu, jednakost, mir i razvoj prerasla je u široko rasprostranjen svetski pokret.

Ipak, ono za šta ovim velikim ženama dugujemo najveću zahvalnost je to što su dokazale da snažna volja odlučnih žena, ma koliko obične bile, može da utiče na tokove istorije.

Odatle 8. mart – Dan žena. To je prilika da pokažemo da nismo zaboravili njihovu hrabrost i njihove žrtve; da odamo priznanje svim velikim ženama u našim životima za bitke koje svakodnevno biju da bi svima nama obezbedile lepše i radosnije mesto za život, jer ništa manja hrabrost nije potrebna za to!


KRATKA ISTORIJA BORBE ZA ŽENSKA PRAVA

Prvi organizovani pokreti žena bi mogli da se vežu za 8. mart 1857. godine u Njujorku kada su se žene zaposlene u tekstilnoj industriji pobunile protiv neljudskih radnih uslova i niskih nadnica.

Pedeset godina kasnije, njihova borba se nastavlja. 15 000 žena marširalo je kroz grad sa sloganom „Hleb i ruže“. Hleb je simbolisao njihove zahteve koji su se odnosili na kraće radno vreme, povećanje nadnica i zabranu dečijeg rada, a ruže – kvalitetniji život.

1910. godine predlog Klare Cetkin na socijalističkoj internacionali u Kopenhagenu, da se štrajk američkih radnica iz 1857. godine obeležava kao Međunarodni dan žena, prihvaćen je u 17 zemalja.

Već od naredne godine, počinje da se obeležava ovaj dan u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Tada već delimično razvijena svest o neravnopravnosti polova rezultira protestom preko milion žena i muškaraca za prava žena da glasaju i budu birane, prava na rad i zabranu diskriminacije na radnom mestu.

Na međunarodnom planu, u okviru organizacije Ujedinjenih nacija, 8. mart kao Međunarodni dan žena počinje da se slavi od 1975. godine. UN su donele i posebnu rezoluciju kojom se uvodi Dan ženskih prava i međunarodnog mira UN, koji, po konsenzusu, države članice slave od ovog datuma.

Od tada se mnogo toga učinilo na polju uspostavljanja ravnopravnosti žena sa muškarcima. Međutim, ni nakon 150 godina žene nigde u svetu ne mogu da se pohvale da u svim oblastima imaju ista prava i mogućnosti kao i muškarci.

I o tome nepobitno govore poražavajuće brojke: da žene čine većinu od 1,3 milijarde siromašnih u svetu, da je ¾ žena iznad 25 godina u nerazvijenim zemljama nepismeno, da u proseku zarađuju 30-40% manje od muškaraca za isti posao.

Kako i muškarci i žene zajedno žive u ovom društvu, to ne može da bude isključivo „žensko“ pitanje. Takav stav ne vodi ka izgradnji održivog, pravednog i razvijenog društva, već stvara prepreke rešavanju najvećih socijalnih, ekonomskih i političkih problema koji ozbiljno pritiskaju planetu.

Na kraju, u susret još jednom obeležavanju ovog dana, hajde da ove godine uradimo nešto drugačije. Napravimo distancu i sagledajmo dokle smo stigli u praćenju vizije ravnopravnosti.
Donesimo čvrste odluke na osnovu kojih ćemo krupnim koracima grabiti ka ideji da je ravnopravno normalno. I to svakoga dana, a ne samo 8. marta, jer smo već previše vremena izgubili.