Iza tamnih naočara i spuštenog kačketa preko čela, ne naziru mu se oči. Skinuo ih je tek kada smo ušli u stan. Na stolu mobilni telefon, bočice u kojima su bili lekovi i pregršt pakovanja tableta.

Ogorčeno priča kako je uporno pokušavao da joj pomogne, ali uzalud. „Odustaću od nje“, kaže uznemireno i pali cigaru. Još jedna zavisnica od droge kojoj je pružio svoju podršku. Tu bitku je počeo odavno, ali ona traje i danas. Trajaće celi život. Ivan Radojčić. Novinar 202-ke. Borac protiv narkomanije. Suprug i otac. Od '93. HIV pozitivan.


PROTIVNIK BEZ SKRUPULA

Sa 20 godina se „navukao“ na heroin, onda kada je upoznao devojku u koju se prvi put zaljubio.
Ona je tada već šest godina bila zavisnik.

Najpre „samo“ kao diler, a ne i konzument, želeo je da joj pomogne da se „skine“ sa narkotika. „Ona bi mi uvek rekla : ’Ne znaš ti kako je meni. Ti se nikada nisi navukao i ne znaš šta je to kriza.’“ Bio je rešen, kako kaže, da joj pokaže snagu volje, ljubavi. Uzeo je ogromnu količinu praha i namerno počeo da se „navlači“ pred njom.

„Cimao sam nos linijom za linijom, linijom za linijom, a onda sam počeo da se ’skidam’ na suvo, bez lekara, bez lekova. Tada sam imao najgoru krizu u životu.“ Nije verovao da nešto može da bude jače od čoveka toliko kao što je to heroin. Mislio je da, ako uzme samo jednom, neće postati zavisnik.

Ubrzo je shvatio da je, pošavši za devojkom, i sam dospeo u svet agonije i bola. Haotične krize, nemiri, košmari, grčevi iznudili su od njega milione, dok se njegova devojka, kada on nije imao drogu, predavala prostituciji. To je svet u kojem se, kaže, ljudi prodaju kao na pijaci, za jedan gram. Nekad bi i za pola ubili čoveka. „Tu nema drugarstva i nema ljudi. Samo aveti.“ Zastaje. Pali cigaretu i nervozno prekršta noge. Glas mu podrhtava.

„Droga je protivnik koji traži sve. To je zmaj koji kad umire ubija repom. Repovi su različiti. Čovek i kada prestane sa drogom, nikada ne zna da li će neki rep iz prošlosti da ga ubije, kakve će posledice ostati... A uvek ostaju i psihičke i fizičke.“


NA KLACKALICI USPONA I PADOVA

Sa ocem, koji je radio na VMA kao imunolog, je '93. otišao da podigne rezultat na HIV. Prvi put je bio negativan. Drugi put... „Otac se uhvatio za glavu i rekao: ‘Jao’. Dodao mi je papir i odveo me kod zubara koji mi je pevao narodnjake što ih on sam komponuje. “
Ponovo prekršta noge i uzima da zapali novu cigaretu. Ruke mu se tresu i blago baca upaljač na sto.

Priseća se pitanja koja su mu tada prolazila kroz glavu, nije znao da li postoji gori dan u životu od tog, šta mu se dešava, koliko mu je vremena ostalo...

Uveče, kada se otac vratio kući, rekli su majci. „Ispustila je krik. A onda počela da jauče. Od bola. Otac je zaplakao, a zatim i ja. Zagrlio me je. ‘Borićemo se’, rekao mi je. ’Hoćemo’, odgovorio sam.“

Bitku je rešio da započne pošteno. Najpre je prijateljima, bivšim devojkama i poznanicima rekao da je HIV pozitivan. Nije hteo, kaže, da se krije kao pacov. Puno mu je pomoglo lečenje u Rusiji, gde je otišao '96. Ipak, potpunog izlečenja – nema.

„To je grozan život koji je i dan danas muka. Večita borba. Imam uspone i padove, kako kad, kako koji period...“

2002. dobio je tuberkulozu jetre. Dok je ležao na infektivnoj, nagledao se mnogih nesrećnih slučajeva ljudi obolelih od HIV-a. Ali, bilo mu je teško i kada je došao kući. Jedva je hodao, pa se uz stepenice peo velikim naporom.

Od jakih bolova nije mogao da spava duže od tri sata iako je dnevno pio više od 20 lekova, što onih za HIV, što za tuberkulozu. „Shvatio sam koliki sam invalid postao i teret mojoj porodici. Tada sam bio najspremniji da umrem.“ Oči su mu se napunile suzama, ali nije zaplakao. Samo je duboko uzdahnuo.

Održavaju ga obaveze, kaže. Emisija na 202-ci, „Narkomani, ljudi sa nama“, kao i to što aktivno učestvuje u pomaganju zavisnicima od droga i HIV pozitivnim osobama. Jednom rečju, posvećenost. I naravno – porodica.

Razgovor je prekinula devojčica koja je skakutajući ušla u sobu. Raširila je roze suknjicu i veselim glasom upitala: „Tata, kako izgledam?“. Spremala se za rođendan. „Lepa si, zlato.“ Ivanove oči su ovoga puta drugačije zasijale. Nasmejao se i okrenuo ka meni. „Imam najlepšu ćerku na svetu“, rekao je i ustao da je poljubi.