Spuštajući se juče Njegoševom ulicom, začula sam muziku što trešti iz zvučnika kraj nekog štanda.
Prolazeći pokraj njega, jedan dečko me je presreo i dao mi, verovali ili ne, sijalicu.
Da, da, mislim upravo na ono malo kruškasto stakleno što se stavlja u lampe!

Začuđeno sam ga pogledala, ali prihvatila. Pa kome može sijalica da naudi? U crnoj kutiji sa velikom parolom – DA U SRBIJI NE ZAVLADA MRAK čekala me je sijalica. Radoznalost me je izgarala, priznajem, te sam dobro proučila kutijicu. Nije da je imalo mnogo šta da se vidi na njoj, ali mi je jedan detalj privukao pažnju. Evropski Studentski Forum. Studentski. Uskoro ću i ja biti student...


Put u nepoznato

Da, sada već jesam sigurna koji ću fakultet upisati. Ali bio je to jedan dug put...
Prvobitno sam želela da upišem veterinu. Životinje su moja velika ljubav.
Onda sam se upisala na društveni smer, i predmet koji nikada i nisam posebno volela – hemiju, sasvim sam zamrzela.

Tako su moji snovi pali u vodu. Otkrivši neizmernu ljubav prema jezicima, poželela sam da studiram Filološki fakultet. Da, bila sam sigurna da je to pravi izbor. Ali koji jezik? E to nikad nisam uspela da smislim, ali dobro, imala sam ja još mnogo meseci pred sobom da se za to odlučim...

Prošla mi je par puta kroz glavu misao o Filozofskom fakultetu i mojoj najdražoj filozofiji. Ali nisam se dva puta vraćala na tu ideju.
Stvarno nisam znala šta bih kasnije sa tim...

A onda sam videla mog batu i njegovo društvo. Kako se ekstra provode kada su zajedno. Poželela sam i ja takvo društvo. Nije da me je menadžment posebno interesovao, ali od isplativijih fakulteta – tu su Pravo, kome ne bih ni na metli prišla, Ekonomija, na kojoj mislim da bih zaspala, i FON.

Solidno rešenje. A najmanji problem mi je bio da saznam sve pojedinosti o FON-u, pa Joca je na njemu svaki dan! I tako je odluka pala... On i njegova devojka nabavljali su mi sve potrebne informacije, išla sam na FON sajtove i forum, skidala prijemne od prethodnih godina... pronašla sam već sve zbirke i sveske iz matematike, i apsolutno se niko nije bunio protiv mog izbora.
Raspitala sam se i kada i gde da idem na pripreme... Savršeno, zar ne?
Pa... i ne baš.

Pričajući jednom sa drugaricom, došle smo na temu fakulteta. Koji je to samo šok bio kada sam ja rekla da neću na Filološki, već na FON! „Ali, ali, zašto?!“ čudila se devojka.
Lepo sam joj objasnila. Šta bih ja posle radila sa Filološkim? Ne znam. Volim ja jezike, i to je sve tačno, ali ipak, treba misliti praktično...
„Kada bi svi radili u životu samo ono što je korisno, a ne ono što vole, svet bi bio jedno veoma tužno mesto...“, uzvratila mi je.

Ove njene reči naterale su me da se zaista zamislim. Da li zaista treba da studiram nešto samo zato što je korisno? I ko mi garantuje da ću se jednog dana baviti baš time?
 Znam toliko ljudi koji se bave poslom koji je sve samo ne u njihovoj profesiji! I tako, ja bih dala 5 godina svog života za studiranje nečega što me, iskreno, ne interesuje preterano, a slobodno vreme umesto na društvo trošila na privatno učenje jezika – jer sam sebi davnih dana zacrtala da ću govoriti barem 3-4 strana jezika.

Nedeljama sam razmišljala, nervirala se, a znala sam da mi vreme curi. Novembar je već skoro prošao, trebalo je da krenem na pripreme! Pa zar se tada menja odluka koji ću fakultet da studiram?! A i večito pitanje „A šta posle?“ nije mi izbijalno iz glave...

Fakultet je počeo da me proganja. Sanjala sam ga, sanjala sam pripreme i prijemni. Rekla sam sebi da pod hitno moram da se odlučim, i izbor je ipak pao na ono što volim. Zašto? Pa, upravo zato što to volim. Šta ću posle sa tim? Da li iko od nas zaista zna šta će raditi kroz deset godina?

Nabavila sam informator, otišla na sajt i forum Filološkog fakulteta, saznala ispite i izborne predmete... Svratila do fakulteta, raspitala se. Saznala koje predmete treba da polažem.
I posle svega - Da li je ovo zaista moja konačna odluka? Da, mislim da jeste. Sada sam sigurna da jeste...


Don’t stop me now

Sledeća stavka koju treba dobro razmotriti je, naravno – kako ubediti roditelje da se slože sa izborom tvog fakulteta.
Večno pitanje „A šta posle?“, nameće se i ovaj put, u svakom razgovoru sa našim dragim roditeljima koji, na kraju krajeva, treba da finansiraju sledeću stavku, tj. pripreme.

Koliko su bili oduševljeni FON-om, toliko su moji bili neubeđeni i nesigurni u ideju da ja studiram grčki jezik. Danima smo pričali, i jedini oslonac sam za sada nalazila u mom bati, koji me je do sad podržavao u apsolutno svakoj odluci. Polako, razgovorom, ubedila sam oca, a uskoro se i majka složila, mada ne sasvim, moram reći…
Ja sam rešila. Hoću na Filološki! Samo još da se ona pomiri sa tim…


Skeledžijo, skeledžijo, prevezi me preko...

Eh, pitam se nekada, zašto jednostavno ne postoji jedan skeledžija koji će nas prevesti preko te reke života i odvesti do našeg odredišta? Zar je sav moj dosadašnji trud i nerviranje bio tek prvi korak?

Nažalost, da, izbor fakulteta je tek jedna od stavki sa spiska… Treba krenuti na pripreme, I to pod hitno!
E, za ovo sam se već sasvim lepo raspitala. Išla sam do Filološkog, raspitivala se kod drugarica, predstavnici određenih pripremnih tečaja dolazili su u našu školu, a ja sam pratila sve ponude.

Konačno, odlučila sam se za najsigurniju, po meni, varijantu. Zamolila sam drugaricu iz Filološke gimnazije da se raspita kod svojih profesora. Pa, ako oni ne znaju gde da spremaju svoje učenike – niko ne zna! Tako sam i dobila preporuku za pripremnu nastavu u Petoj gimnaziji.

Već sam čula dobre stvari o njima, ali je ovo definitivno bilo odlučujuće. Zvala sam školu, dobila sve informacije, i već sledećeg vikenda sedela u klupi sa drugaricom i još 20-ak osoba željnih da nauče tu čuvenu srpsku gramatiku.
I moram odmah reći – oduševila sam se! Profesor je inače asistent na Filološkom fakultetu i savršeno objašnjava.

Pride nije neki uštogljeni sadista kakvi se primerci često mogu naći u našoj prosveti. Ovaj zaista želi da nas nauči nečemu – a pored njega, i ja želim da me nauči. 

Treba da polažem još jedan jezik po izboru.
Engleski je, naravno, moj izbor. Iskrena da budem, još uvek nisam počela da ga spremam, niti znam kako ću. Da dajem pare za pripreme i pored toga što sam više od dve godine išla privatno i polagala ispite iz istog – glupo mi je. A opet, moram se nekako spremiti. Možda sama? Pa, videću, on mi makar nije problem.


I da li je to kraj?

Ne, naravno da nije. Meseci su preda mnom, i mnoge obaveze.
Škola, matura, prijemni koji mi se zlobno smeška i čeka iz prikrajka. Nekada misaona imenica, sada je postao moja stvarnost, a maštanja o fakultetu postala su moja svakodnevna preokupacija.

Misao na posao, koji mi se do pre pola godine činio tako dalekim, sada mi se čini da mi kuca na vrata, a ono podlo pitanje „I šta ćeš posle?“ svaki put mi se nečujno prikrade, i nanovo navede na razmišljanje – zaista, šta ću ja raditi u životu, i da li je ovo najpametnija odluka?
Možda i nije, ali moja je.

Do sada se nikad nisam pokajala. Valjda neću ni ovaj put. A nadam se da nećete ni vi. 