Da li ste se ikada pitali kakav je osećaj kada završite fakultet?
Prvo što sam osetio bilo je olakšanje i zadovoljstvo. Onda sam počeo da razmišljam - treba pozvati društvo, pohvaliti se, častiti. Posle ću otići malo na planinu. Kasnije ću videti šta posle.


Šta sad?

Euforija traje kratko, a onda dođe pitanje – šta sad? Dok sam studirao, nisam išao na praksu jer sam mislio da mi to ne treba. Nisam hteo da kuvam kafu i idem po burek.
Odlagao sam služenje vojnog roka jer sam na to imao pravo kao student.
Sada više nisam student i počeo sam da čitam oglase.


Nije svejedno

Dok studirate, nema velike razlike – kolege i koleginice imaju isti tretman, ali kad tražite posao situacija je malo drugačija.
Devojke koje traže posao bi trebalo da znaju da se od njih očekuje da majčinstvo ostave za neka bolja vremena ili, preciznije, za neku drugu firmu.

Vojna obaveza je noćna mora za sve diplomce – ako vidite neki oglas za posao koji vas zanima, budite sigurni da će vam tražiti odsluženi vojni rok.
Radno iskustvo je veliki problem i skoro svi poslodavci će vam tražiti od jedne do tri godine iskustva.

Niko od njih se ne pita – kako da steknem iskustvo kad niko ne prima novajliju?


Alternative

Traženje posla nije moranje. Postoje i postdiplomske, master ili kako će se već zvati studije. Razmišljao sam da li da nastavim studiranje, ali i dalje nisam siguran. Zbog lošeg zakona i očigledne pohlepe fakulteta ne znam koje je moje zvanje.

Na potvrdi o diplomiranju piše diplomirani ekonomista i sve je sigurnije da nikada neće pisati master. U Zakonu o obrazovanju piše da imam ista prava kao studenti koji će postati masteri. Fakultet će sigurno lepo da se snađe bez para koje bi morao da im dam za master studije. Radije ne bih plaćao nešto što mi neće biti potrebno.

Ako usvoje zahtev studenata kojim ne moram na master, čekale bi me još tri godine studiranja do doktorske diplome. Zašto još tri godine? Jedno je sigurno: ja neću biti mlađi, a u oglasima će i dalje tražiti radno iskustvo.

Vojska je druga opcija. Izbor je jednostavan – devet meseci u civilnoj službi ili šest u redovnoj. Razmišljao sam da odslužim vojsku i da je „skinem sa vrata“. Lakše reći nego učiniti. Ne treba da podsećam kakva je politička situacija u zemlji i, pošto nisam Rambo, ja radije ne bih da služim redovno.

Civilna vojska je velika kocka. Zavisi gde „upadnem“ - mogu da sedim i ne radim ništa, a mogu i da menjam posteljinu u Lazi Lazareviću. Nisam kockar i volim da igram na sigurno. A sigurno je da još dve godine mogu da odlažem vojsku i da ću to uraditi. Ko zna, možda je stvarno i ukinu 2010. godine.

Ništa bez opštine i papirologije
Traženje posla znači da treba da se prijavite. Čitanje oglasa, pisanje CV-ja, propratnih pisama i „jurenje“ veze nije sve što treba da uradite. Meni nije cilj da radim na „crno“ i zato sam potragu za poslom počeo u opštini.

Indeks zamenjuje radna knjižica. Radna knjižica može da se kupi u skoro svakoj knjižari. Kada je kupite, potrebno vam je samo uverenje o državljanstvu (koje morate izvaditi u opštini gde ste rođeni), uverenje o stručnoj spremi i lična karta.
Radnu knjižicu overavate u opštini gde vam je prebivalište (ako ste došli u Beograd da studirate, sad je pravi čas da se i zvanično naselite u njemu) i veoma brzo radna knjižica je overena.

Na kraju sledi odlazak na Biro, ili u Nacionalnu službu za zapošljavanje, kako se sada zove. Ili službu za nezapošljavanje kako je pola u šali, a pola u zbilji nazvao jedan drug.

Kada se prijavljujete, treba vam radna knjižica, potvrda o diplomiranju i lična karta.
Posao je brzo gotov, a službenica će vam objasniti kako morate da im se javljate svaka tri meseca. Komično je bilo kada mi je rekla da me prvog aprila (gde baš na Dan šale) čeka savetovanje ako dotle ne nađem posao. Već zamišljam službenika kako nas dočekuje sa aprilililili posao.

Moj izbor je da tražim posao. Da steknem tih godinu dana iskustva, popunim CV, zaradim. A traženje posla nije nimalo lako. Tek sam počeo.