Glavni povod za to da, baš u ovom trenutku, uradimo intervju sa Vudu Popajem jeste njegov nedavno objavljeni album „Svi unutra“.
Međutim, ispostavilo se da povoda za razgovor sa Popajem ima veoma mnogo.
Ustvari, ima bar još pet isto toliko interesantnih stvari koje su u poslednje vreme obeležile život ovog umetnika, a zanimljivo ih je pomenuti.

Počevši od zbirke pesama, filma, ideje da se smisli veoma zapažen slogan za „Orku“ i usvoji mače, pa do sviranja po klubovima sa bendom „Sikterfelersi“ i planiranja koncertne promocije novog albuma.

Album „Svi unutra“, izašao je posle poprilične pauze i, zapravo, predstavlja svojevrstan poduhvat koji je imao za cilj da na jednom mestu okupi repere iz unutrašnjosti i skrene pažnju na manje „izvikane“ autore ove muzike.

Radenko Stojanović, koji se radije potpisuje kao Vudu Popaj, dao je ovaj intervju neposredno pre odlaska na kraći put u Kragujevac, i to sve sa povređenom nogom.
Srećom, to mu nije smetalo da na otvaranju izložbe slika u galeriji „ULUS“ (uz fenomenalnu svirku meni nepoznatog benda) odgovori na sledeća pitanja:


Studentski Svet: Sa kakvim si očekivanjima prišao svom novom projektu, odnosno nedavno objavljenom albumu „Svi unutra“?
Moram da ga nazovem „projektom“ jer je u pitanju saradnja sa velikim brojem, uglavnom, manje poznatih domaćih repera.

Da li su se vaša očekivanja u vezi sa uspehom ovog izdanja ostvarila?

Vudu Popaj: Ne očekujem da država bitnije podrži nešto od onoga što ja radim, ali imam podršku ljudi sa kojima sarađujem, onih koji su učestvovali u ovom projektu, podršku publike, a nadam se i da neće ostati samo na tome, već da će stvar tek uzeti maha.

Godinama radim ovaj posao i navikao sam da nemam preterana očekivanja ni u čemu, ali nastojim da svim silama ostvarim svoj cilj, pa, kako bude...


SS: A koji je tvoj cilj?

VP: Cilj je da budem tamo gde mi je mesto, odnosno među najboljima. Uprkos mom karakteru, identitetu i svemu što je specifično za mene, uprkos životu u vremenu klanova, politike i specifičnog načina poslovanja, ja ne odustajem od svog puta, odnosno načina na koji treba nešto da radim.

Da li si ikada održao ovakav humanitarni koncert?

VP: Nisam (Smeh). Učestvovao sam, doduše, u nekim humanitarnim koncertima. Vidiš, uopšte nisam ponovo o tome razmišljao, možda bi i trebalo da ga organizujem. Iskreno, ne znam na kakav bi prijem kod ljudi to naišlo.
 
To sam tada smislio u svrhu tadašnjeg albuma i priče koju je album sa sobom nosio; uopšte nisam razmišljao kako to da upotrebim u praksi.
Nema se vremena... neka nova dela i ideje stižu...

SS: Kaži nam nešto više o tvojoj novoj knjizi „Skupljači perja rano lete“. Čini se da je to tvoja, do sad, najbolje promovisana knjiga.

VP: Knjiga je kolažnog tipa. Pored devet stripova, tu je i jedna moja pesmica („Abeceda kalambure“), jedna moja pričica, neke šaljive biografije i neke moje zabeležene umotvorine. Dakle, nije samo strip u pitanju, nego je knjiga prošarana raznim stvarima.


SS: Mnoge je zainteresovao film „Napad na stanicu Ekspres“ čiji si scenarista i ko-režiser. Film je izašao prošle godine i verovatno je to jedini domaći film na kome se namerno ne slažu zvuk i slika, odnosno jedini film za koji je prvo snimljen ton, a potom video zapis.

VP: Sledili smo ideju o disharmoniji u društvu i film je napravljen tako da se ne slaže ton sa slikom. Ali, to ćemo srediti za tridesetak godina, odnosno tada ćemo i taj uslov ispuniti; jer, kada ovaj film bude izašao iz bunkera, za nekih trideset godina, onda će se i te stvari poklopiti, tj. ton i slika.

Eto, i o tome smo razmišljali, a ne samo o ideji ovog trenutka. Inače, to je komedija čija se radnja dešava u jednoj imaginatornoj radio stanici negde u svemiru.
Film može da se nabavi u DVD prodavnicama u Beogradu i u unutrašnjosti.


SS: Da li bi se prijavio u VIP serijal „Velikog brata“?

VP: Ne bih. Taj fazon „Velikog brata“ mi se uopšte ne dopada i čak mislim da je gori nego „Grand Šou“. Hmm, šta su nam to promene donele...

Očigledno da se u želji za novcem prave stvari tog tipa. Ali, čak i da trenutno nemam povređenu nogu, kao što je slučaj, i da želim tamo da učestvujem, mislim da ne bih mogao, mada je svojevremeno među čitaocima nekih novina postojala želja da se ja tamo pojavim.

To je neki klanovski svet, i, čini mi se, da bih tamo bio dosta usamljen sa svojim načinom razmišljanja, a imam i neke navike koje nikada ne menjam a tamo ne bih mogao da ih sprovodim.


SS: Kakvi koncertni planovi su pred tobom i tvojim bendom „Sikterfelersi“?

VP: Iskreno, svašta se sprema. Trebalo bi da nastupamo 22. marta u Nišu, na jednom ekološkom festivalu, a nakon toga i u Kruševcu. Nastupiću sâm 5. aprila u Kragujevcu. Uskoro ćemo napraviti i promociju albuma „Svi unutra“ u Beogradu.
Ima tu još mnogo planova koji do kraja nisu ugovoreni, ali biće svirki!