Bolje biti pijan, nego star…

Jedna pesma, a toliko uspomena.
Jednom davno, imala sam san, jedan idol kome sam težila, za koji sam se borila. Ispunila sam svoj san i živela u njemu godinama, uvek sa tračkom ponosa u glasu kada bih rekla „Treća beogradska je moja gimnazija“.

Nisam tada pazila na staro prokletstvo „Pazi šta želiš“, pa sam se i opekla par puta. Ali ipak, Treća će mi ostati u sećanju kao jedno izuzetno mesto koje sam veoma volela, i koje mi je pružilo mnogo lepih iskustava i uspomena...

Pesma „Bolje biti pijan, nego star“ pesma je moje škole. Zapravo, moje generacije.
Pesma koja će me i za 20 godina sećati na moju prelepu matursku ekskurziju, na moje prijatelje, i na moju voljenu Treću beogradsku.

I samo da znate, prave reči nisu „ …čekaću te moja buco kraj Prve gimnazije”, već „kraj Treće gimnazije”. Čisto da se razumemo.

Sedim u kafiću sa društvom. Pričamo, smejemo se, a vino upravo pristiže na sto. Prvi akordi gitare... i ja polako nestajem u vrtlogu vremena, slika koje mi se iznenada pojavljuju pred očima, nezvane, a toliko željene i voljene...


Vino i gitare

... isti oni akordi, isti glas, samo ne isto mesto. Hotelska soba i staro društvo....
Bilo je to drugo veče ekskurzije, jedan prelepi hotel u Francuskoj, blizu Kana, kada je moja maturska ekskurzija zapravo i počela, i tada sam postala svesna da ja sve to ne sanjam.
Da je stvarnost.

Posle kilometara koje smo prošetali, vukljajući naše kofere od 300 tona, konačno smo se smestili u aprtmane koji su nam dodeljeni.
Imao je sve, ali najvažnije – imao je nas. Maturante Treće beogradske gimnazije.

Pogled sa prelepe terase, i već polupijano društvo u sobi ispod.
„’Oćete da dođete kod nas? Sad će Janka da svira!” začuo se glas drugarice, a ona mi je ušla u vidno polje sa sve flašom vina, koje je boga pitaj odakle izbunarila (verovatno prokrijumčarila u bus na nekoj od granica).
„Dođite vi kod nas, imamo divnu veeeeliku terasu!“, uzvratila sam.

I tako je i bilo. Došle su prvo ona i drugarica. Potom Janka – devojka koja prelepo peva, svira gitaru i klavijature. I svakih par minuta sa terase bi se začulo: „Hej, dođite kod nas!”

Bilo je pesme, bilo je vina, a bilo je i par Francuza! Ne znam koliko ljudi, ni koliko odeljenja je tu došlo. Znam samo da nas je sa svakom pesmom bilo sve više, i da to bila jedna od najlepših večeri u mom životu…

Vreme je letelo, ne setivši se da nam da malo vremena da i mi otvorimo krila i poletimo sa njim. Jurili smo iz jedne države u drugu, iz jednog grada u drugi, slikali neumorno, i svako veče – obavezno – pred spavanje punili baterije od fotoaparata! Mada ih čak ni to nije sprečavalo da se istroše od količine slika koje su svakodnevno nastajale...

Venecija nas je dočekala poplavljena, a slatko me je nasmejao znak na glavnom trgu koji je obaveštavao posetioce da je zabranjeno kupanje!
Da, mislim na trg ispred Crkve svetog Marka, onaj isti trg koji bi po definiciji trebalo da predstavlja kopnenu površinu!

Venecija je izuzetno lep grad, ali se nemojte nadati da je iole jeftin – cene su paprene, mada, šta očekivati u Ferrari radnji? Iako poznata po golubovima, predlažem da ih preskočite taj dan, osim ako vam to baš nije poslednja stvar koju imate u planu za taj dan.

Firenca me je oduševila svojom arhitekturom, i večno ću žaliti što se nisam popela u zvonik. Ali ko zna, možda me put ponovo nanese tamo..

U Veroni smo pisali želje i ljubavne poruke koje su ostale na Julijinom zidu da ih nekada, možda, onaj kome su namenjene i pročita...

U Kanu smo glumili zvezde paradirajući crvenim tepihom, dok smo (dobro, sam) u Nici bućkala patikice u moru. Ne namerno, doduše, ali dobro... Šta da radim kad je klizavo!

Nou Kamp je čak i mene, totalno nezainteresovanu za sport, oduševio, a Barsa, prepuna Gaudijevih dela, nanovo oduševljavala na svakom koraku.

Konačno sam u Figerasu shvatila svu genijalnost Salvadora Dalija, koji se iznenada popeo na vrh lestvice mojih najdražih umetnika. Rastužila sam se bila kada sam videla da je on umro one godine kada sam ja rođena. Ali znate kako kažu – kad jedan genije umre, drugi se rodi... ;)

Ne znam da li sam napomenula da obožavam Formulu 1? Ko šiša kockanje, kad čovek u Monte Karlu može da uživa posmatrajući, ili se pak vozeći, tom stazom?!

Ekskurzija je bila prepuna utisaka, neobičnih mesta, dela genijalnih umetnika, Sangrije, smeha... a završila se u sitne sate jedne noći na plaži u Lido di Jesolu.
Moje odeljenje odlučilo je da ne ide opet u diskoteku, već je kupilo i donelo vina, dovelo Janku, a sa njom je do nas došla i njena gitara i taj magičan glas.

Napolju je bilo ledeno. Ali nisam htela da odem. Dolazili su ljudi iz drugih odeljenja, siti diskoteke… Trčali smo po plaži, bosi, dodirivali more i uživali u nežnom dodiru peska. Nikoga nije bilo briga šta će biti sutra.
Zagrlili bismo se, i pevali, pili… I živeli tu noć dok smo mogli.


Danas je sutra o kome si brinuo juče

Vremeplov me je vratio tamo odakle smo i pošli – u Amiku, gde su poslednji zvuci odjekivali šalom, praćeni pljeskom cele Treće.

Završiće se i ovo veče, a ja ću otići kući. Sve će biti kao i uvek – čekaće me brdo kontrolnih, maturski će mi se zlokobno ceriti jer nikako da ga dovršim, a za trenutke kada mi je dosta svega – tu će biti i moje najdraže životinjice, koje mi izmame osmeh na lice i kada mi se čini da se svet ruši.

Na forumu mog budućeg faksa verovatno će me čekati neka poruka od mojih, nadam se, budućih kolega, koji se stvarno svojski trude da mi pomognu, i bez kojih bih ja i dalje bila nesigurna šta da upišem...

Mali savet za sve oni koji žele da upišu Filološki: Kada spremate jezike, spremajte srpski i strani jezik iz škole – tako ćete moći da upišete i neki drugi jezik, ne zavisite od predmeta koje ste polagali; obavezno nabavite dobre gramatike, i radite što više testova!

I nikada, nikada ne verujte ni onima koji vam tvrde da ništa ne znate, ni onima koji vam tvrde da sve znate. Sigurno znate makar nešto – inače se ne biste odlučili za taj faks, a ne znate ni dovoljno – preterano samopouzdanje čini da pravite glupe greške.

Tako sam ja na svom prvom prijemnom, prijemnom za gimnaziju, napravila jednu kraaaaajnje glupu grešku – izašla pre kraja jer su svi izlazili pre kraja. Nikada, ali nikada se nemojte voditi onime što rade drugi! Pogotovu ako je u pitanju neki važan test, ispit ili prijemni. Odsedite još tih 15 minuta, proverite još jednom… Spasićete sebe silnog kajanja.
U se i u svoje kljuse! (;


Maslinasto zelena, to me podsjeća…

Slike blede, a uspomene nestaju. Ali jedno sam sigurna da će mi ostati – ona pesma, i neprospavane noći na koje me podseća…