Autor ovih redova se sasvim dobro seća dana kada je kao student u hodnicima fakulteta viđao plakate kojima se najavljuju naučno-stručni skupovi u nas.

I podjednako dobro se seća da je svaki put susret sa takvim plakatom izazivao iste asocijacije: teška nauka, demotivišuća atmosfera, druga dimenzija, mesto na kom je teško zamisliti sebe.

Uostalom, veruje da ubedljiva većina studenata reaguje na ove pojave na isti način. A istina je, zapravo, da nismo svesni koliko grešimo, sve dok ne probamo (ako ikada probamo  ).

Verovatno iz razloga što ne postoji naročito razvijena praksa da studenti konferencije posećuju (znači, ne mislim na štandove firmi koje tokom ovih skupova izlažu svoj program, ne mislim na svečana otvaranja i koktele, mislim na sesije iz konkretnih oblasti na kojima se predstavljaju radovi i održavaju predavanja ) – iako po pravilu postoji i tzv. „Studentska sekcija“, namenjena upravo – pa, studentima!

Istina je da studentskih radova nikada ne fali, ali je takođe istina da učestvuju skoro isključivo studenti završnih godina, najčešće sa svojim diplomskim radovima, kao što je istina da je videti studenta da sluša radove na nekoj drugoj sekciji totalna egzotika.

A uopšte ne mora da bude tako – štaviše, mnogi od vas koji ovo sada čitate će već koliko sutra, nakon diplomiranja, početi da posećuju ove skupove intenzivno i da učestvuju u njihovom radu na razne načine.
Evo kratke priče o tome kako izgleda učestvovati na konferenciji, zasnovane na čistom iskustvu.

Prvo, šta treba da ima u vidu osoba koja želi da sa svojim radom učestvuje na konferenciji? Naravno, najpre treba da ima šta da predstavi. I tu dolazimo do prvog važnog podatka – niko od Vas ne očekuje rad za Nobelovu nagradu, bitno je samo da predstavite neki svoj lični doprinos određenoj problematici.

Nemojte se unapred brinuti pitanjem: da li je ono što mogu da ponudim dovoljno dobro? U obzir dolazi mnogo toga: neko zanimljivo rešenje, praktični rezultat, eksperiment, simulacija, realizacija, primena postojećih rešenja u specifičnoj aplikaciji... pa, (skoro) sve što biste mogli okvalifikovati kao lični doprinos, neki svoj rad koji bi mogao da koristi i drugima, da ponudi dobru informaciju.

Kada stvari shvatite na pravi način, dođete do zaključka da bi u ove svrhe mogli da posluže i neki rezultati do kojih dolazite tokom rada na projektima za vreme redovnih studija. Kao što je već rečeno, niko ne očekuje od Vas čuda – naročito ne kada pišete za Studentsku sekciju.

A da li je rezultat dovoljno kvalitetan da bude prihvaćen, ima ko da brine. Svi radovi podležu anonimnoj recenziji i budite uvereni da će biti tretirani fer i korektno – nikome nije u interesu da sabotira ljude koji žele da učestvuju (naprotiv!), a često se eventualne zamerke recenzenata svedu na uputstva autorima šta sve treba da koriguju u tekstu i – lakše nego što ste mogli pretpostaviti, eto Vas na programu!

A jednom prihvaćeni rad se predstavlja na konferenciji.
Negde postoji mogućnost da se u startu odlučite za tzv. verbalnu prezentaciju (koja podrazumeva da napravite prezentaciju na računaru i predstavite je u predviđenom terminu u raspoloživom vremenu) ili poster-sesiju (koja podrazumeva da napravite poster pored kog ćete stajati u predviđenom terminu u raspoloživom vremenu :) ), dok neke konferencije praktikuju samo prvu varijantu.

Za verbalnu prezentaciju Vam treba, dakle, slajd šou, tempiran tako da čitavu priču opišete za oko 10 minuta. Naravno, to znači da se nećete baviti svakim detaljem, već ćete se truditi da objasnite suštinu, i to na najzanimljiviji mogući način. Nema nikakvih razloga da zbog ovakvog javnog nastupa osećate tremu – u 95% slučajeva jedina osoba koja 100% poznaje priču o kojoj je reč je – sam autor.

Ostali učesnici na sesiji na kojoj izlažete (što znači u proseku 10-ak ljudi) Vas prate manje ili više, i imaju priliku da postavljaju pitanja nakon Vaših 10 minuta.
Dešava se da na poziv predsedavajućeg da se postave pitanja ne reaguje apsolutno niko: tada ili predsedavajući, kurtoazije radi, sam postavi pitanje, ili Vas odmah puste da se povučete :).

Dešava se i da interesovanje bude nešto veće, pa počne prava serija pitanja iz publike, ponekad i ne bude vremena da se postave sva pitanja, već predsedavajući interveniše i proziva sledećeg. Ni ova pojava ne treba da Vas brine: odgovarajte iskreno i imajte u vidu da će se sigurno sve završiti kul – i ako briljirate, i ako imate utisak da ste se totalno izblamirali, za par nedelja ni jednog ni drugog niko neće da se seća.

A Vama rad objavljen na konferenciji svejedno ostaje zabeležen u CV-ju .
Poster-sesija je tek zadovoljstvo: okačite poster i razgovarate sa ljudima koji su okačili svoje postere blizu Vas. Ukoliko se pojavi neko zainteresovan da Vas nešto pita u vezi Vašeg postera – onda razgovarate i sa njim.

A osim prezentovanja sopstvenog rada – više nikakvu obavezu nemate. Možete da proanalizirate program konferencije i idete na slušanje radova koji Vas zanimaju, možete da posećujete razne tribine, radionice i hends-on seminare, često ove skupove prate i različite izložbe i prezentacije kompanija i proizvoda, a možete i da se prosto prepustite čarima turizma.

Neka elementarna kolegijalnost nalaže da se makar koliko je to moguće zadržite na sesiji na kojoj sami izlažete; dešavalo se, opet, da na konferencijama koje su se održavale na moru – kako ko završi sa svojom pričom - zapali pravo na plažu.

Osim ozbiljnih aktivnosti, većina konferencija podrazumeva i jedan naročit događaj – svečanu večeru. E, to je zaista šteta propustiti!
Raspoloženje uvek bude fenomenalno, mada to pre svega diktira društvo – postoji ekipa koja svuda kreira dobru atmosferu, ma – videćete već.

 Autor ovog teksta je jutro posle svečane večere na svojoj prvoj konferenciji za malo propustio autobus iz Igala za Beograd (toliko je dobro bilo...). U svakom slučaju – treba da bodrite kolege kad nastupaju. I pred projektorom i na podijumu.

Izbor konferencija koje se održavaju kod nas nije mali (sad nešto „motam“ i uspevam da se setim oko 10...).
Da pronađete pojedinosti u vezi svake od njih dovoljan Vam je internet; bez želje da bilo koju konferenciju potcenim u odnosu na ostale, pomenuo bih ovom prilikom samo tri: TELFOR i ETRAN su na beogradskom ETF-u poznate među studentima.

Prvu odlikuju za nas vrlo zgodne činjenice da se održava u Beogradu i da se kotizacija za učešće ne plaća – u tom smislu je studentima našeg faksa koji žele da učestvuju najlakše dostupna. ETRAN se, sa druge strane, stalno „seli“ – nekad se održava na planini, nekad na moru, ove godine kraj jezera...

Dobra lokacija je motiv više za učešće, ali uz kotizaciju treba predvideti i putne troškove, što može biti problem ukoliko iza Vas ne stoji fakultet ili firma...

I jedna i druga konferencija imaju status konferencije od nacionalnog značaja, a dosadašnje iskustvo sa učešćem govori samo i isključivo dobre stvari.

Skup za koji, gotovo sigurno, niste čuli, održava se u Nišu svake druge godine pod nazivom TELSIKS.
Nišlije se stvarno svojski trude oko ove manifestacije i posvećuju izvanrednu pažnju gostima, program je odličan, a konferencija ima status skupa od međunarodnog značaja.

Ovo konkretno znači da se (kako sada stvari stoje) rad na poslednje-pomenutoj konferenciji boduje 4 puta više od rada na prve dve (!). A ima i poster-sesiju.
Naravno, postoji još dešavanja ovog tipa, i nacionalnih i internacionalnih (sa nekima se tek treba upoznati... ), ukoliko ste zainteresovani za kalendar i pristup zvaničnim sajtovima konferencija uvek se možete informisati preko sajta IEEE čeptera za Srbiju i Crnu Goru, ili prosto surfujte malo.

Konferencije su dobar primer spoja posla & zadovoljstva: možete korisno da upotrebite svoje vreme, saznate zanimljive stvari ili dobijete neke nove ideje, upoznate ljude (zašto ne reći – i domaće i svetske face u struci), a da se pri tom i lepo provedete. Makar i samo zbog ovog poslednjeg, ili iz čiste radoznalosti – probajte da učestvujete na nekoj konferenciji. Postoje saaasvim dobre šanse da ćete poželeti da stvar ponovite...