Zvezde, ti mali staklići na nebu, čine moju ljudsku dušu tako malom i tako velikom u isto vreme. No sad se zvezde ne vide, toliko je mračno da jedva vidim ljude koji sede oko mene.

Kiša pada već satima, a ovaj kamion u kome smo nema ciradu, tako da kisnemo kao mali miševi, naravno ne može se ništa učiniti, ipak je ovo rat. Kamion se jedva kreće po ovom putu, toliko se cima levo-desno da imam osećaj da će neko možda i ispasti napolje, pa ih opomenem da se čvrsto drže, jer to su moji momci, moja četa.

Kad je počeo rat bio sam samo vojnik, slušao i izvršavao naređenja, ali brzo sam napredovao do ovog položaja, izginuli su mlađi oficiri i vođe četa, pa su morali da ih zamene. Zašto su baš mene izabrali za vođu ove čete, nemam pojma, možda zato što sam bio pošten i otvoren sa svima, možda zbog nekog međusobnog poštovanja, ali na kraju to nije ni važno.

Prokleta kiša, mokri smo do kože, jedina dobra okolnost je što nema vetra, mada i ovako će se nekoliko njih razboleti. Ponosim se njima, pre su kukali za sve živo, a sada ćute i čekaju, postali su pravi vojnici, potpomažu se međusobno, spašavaju glave jedni drugima, toliko čvrstine i hrabrosti u celom svom životu nisam video, o tome se peva u pesmama, takva dela se provlače kroz priče.

Zatvorim oči na koji tren, odmah mi se pojavi kuća, moja žena sa moja dva sina, koji jedva čekaju da se zalete prema meni, još uvek su mali ali u njihovim zelenim očima vidim sebe. Bože kako mi nedostaju, zagrlio bih ih i ne bih ih puštao satima, znam da to nije realno, moje momke ne drži mesto, isti su tata, skroz su nestašni. Psi bi dotrčali prvi, dva vučjaka u punoj snazi, opasne životinje, ali totalne maze prema onima koji ih znaju.

Kamion staje, stigli smo. Četa iskače iz kamiona ko po komandi, funkcionišemo kao celina, svako zna šta mu je činiti. Znam da su umorni i promrzli, ali u ovom trenutku ne mogu ništa da učinim za njih. Kiša se polako smiruje, sem lupkanja po nama i kamionima skoro da nema nijednog drugog zvuka.

Ulazimo u rovove, kad smo našli naše mesto, zapalio sam vatru i razmestio ih oko nje, moram da ih oživim, makar malo. Rekao sam im da popiju i pojedu nešto, ne puno, jer ne znamo kada se očekuje naš ofanzivni udar, moraju da budu u stanju da trče brzo, ne smeju da se prejedu.

Otišao sam do otvora u rovu i držao stražu, dok sam trepnuo par momaka je već bilo po zidovima sa puškama na gotovs. Samo sam im mahnuo da se vrate za vatru i odmore, odmah su poslušali. Toliko mi je hladno da jedva držim pušku. Za par sati će početi da sviće, onda će biti toplije, mada onda će i pucnjava početi.

Jedan od momaka mi je doneo malo toplog zaslađenog čaja, parče hleba i malu tek ispečenu kobasicu, namestio se pored mene i počeo da osmatra okolinu. Trudio sam se da polako jedem, jer nismo jeli kako treba već par dana, ako progutam sve odjednom iziritiraću želudac. Grejem ruke o metalnu šolju, polako pijem čaj, baš prija, dobro je da su stavili dosta šećera unutra, to će nas malo uljuditi.

Kad sam završio, otišao sam do vatre, da vidim da li su svi dobro, bili su ćutljivi ali su imali osmehe na licima, znali su da ću učiniti sve što je u mojoj moći da njima bude dobro. Kad smo izlazili iz kamiona jedan od momaka je primetio drvo jabuke, pa su njih par doneli jabuka za celu četu, odmah smo se počastili.

Sviće, zraci lagano padaju po okolini, cela scena bi bila prelepa da haubice i topovi nisu krenuli da razdiru pejzaž. Primećujem leševe vojnika čiju ulogu sada mi imamo, zemlja se crveni, krv je slana, lepljiva.

Vidim da će ovo biti jedan od onih odvratnih dana, znam i šta će se sve dešavati, malo ćemo razmenjivati vatru sa neprijateljem, haubice i topovi će sa obe strane nositi ultimatume, no niko se povući neće, a mi moramo napred. U jednom trenu će komandni štab shvatiti da ovo nikud ne ide pa će poslati komandu za opšti napad.

Podelio sam četu u tri dela, dva spavaju dok treći stražari. Zanimljivo je koliko smo se navikli na buku, mislim da bih mogao zaspati i pored psa koji laje. Odspavao sam samo jednu turu, ipak ja moram biti budan i paziti na njih.

Oko 17 časova, stiglo je upozorenje za pripremu, budim momke i pripremam ih za pokret. Svi su spremni, deluju kao da su rođeni baš za ovaj trenutak, vreme visi u vazduhu. Par trenutaka pre nego što smo potrčali napred, rekao sam im da se ponosim što sam imao prilike sve da ih upoznam i da ako poginem biće mi čast što ginem sa njima.

Ljubim krst koji mi je moja sreća poklonila, izdirem se: ”Nema straha”, pri tome se iza mojih leđa čuje gromoglasno, svi u jedan glas: ”Nema straha”. Uzimam zastavu u ruke, nebo je zviždalo nad nama, neprijateljska artiljerija je slala kišu granata koja je razdirala ono malo pejzaža što je ostalo.

Trenutak tišine, da li je moguće?

Ustajem i počinjem da trčim napred, vičem: ”Za mnom” i čvrsto stežem zastavu sa obe ruke, kao da će mi je neko istrgnuti. Momci su odmah iza mene, trče u raštrkanoj formaciji, puške su im stegnute u rukama, spremni su.

Mitraljez počinje da šara po zemlji, kao da neko crta, a ne kao da puca po nama. Nema stajanja, sada postoji samo napred.

U daljini, zalazak sunca je obojio nebo u krvavo crveno, kao da zemlja nije bila dovoljno natopljena.

Trčim iz sve snage, zastava se ponosno viori a nema ni daška vetra. Osvrćem se, momci i dalje uporno trče, pucaju nasumice ka neprijateljskim rovovima trudeći se da pogode bilo koga. Ne smem stati, imam osećaj da ako stanem sve staje sa mnom. Trčim zbog onih iza mene, da im budem svetionik u ovom odvratnom mraku, trčim i zbog onih ispred, da im pokažem da plima nadolazi, da je neizbežno ono što sledi.

Mitraljez samo cakće, peva svoju tužnu pesmu dok poslednji zraci sunca padaju po nama, izgledali su kao staza koju treba pratiti. Tako mi lako padaju po licu da me podsećaju na jedan letnji dan ispod hrasta, ceo dan smo proveli tu, tu sam te zaprosio, odmah si rekla da i bacila se na mene, bila si devojka sa najlepšim osmehom ikada. Mogao sam da osetim tvoj pogled kada šeta po meni, znala si da me paziš i maziš, smejala si se mojim glupostima i podržavala me u svemu, uvek sam mogao da računam na tebe. Tvog osmeha mi nikad nije bilo dosta, on mi daje snage srećo moja.

Granate koje padaju okolo ostavljaju blagi zvižduk u ušima i vraćaju me u realnost, više ni ne trepnem kad padnu blizu.

Sunce je polako zašlo, kao da nije htelo da nas ostavi, trudilo se da se što duže zadrži i da nam snagu. Udarac, u mom oku nestade sjaja, zemlja se tako brzo približava, u trenu tama me je zagrlila. Shvatam da sam završio svoje, četa će moći i bez mene, nisu mali, znaju šta treba da rade, moraće da se snađu bez svetionika u ovom hladnom mraku.

Zemlja ima neki čudan miris, polako se gubi svaki zvuk.

Oh Bože, molim Te, pazi mi porodicu, pazi i ove momke ovde, jer ni jedne ni druge ja ne mogu više. Ne daj majkama da vide šta su njihovi sinovi uradili, jer se zbog šake moćnika poubijasmo, a siguran sam da ovi sa druge strane ni ne znaju za šta se bore.

Ja sam svojim sinovima obećao da ću se vratiti kući, vidim da neću ispuniti to obećanje, nemoj se ljutiti na njih ako Tebe okrive za to, još su mali, ne razumeju.

Shvatiće jednog dana da njihov tata nije mogao da dopusti da neko stavi cenu na vazduh koji dišu, da im uzme njihovo mesto pod suncem, pa je platio šta je trebalo da se plati, da bi njegovi sinovi rasli kako treba. Moji sokolovi zelenih očiju znam da ćete biti ljudine i da ću se ponositi vama, pazite na mamu, jer ona je sada sve što imate.

Oče umorio sam se, vodi me kući...