Knjiga ne može da ubije. Osim ako u pitanju nije, recimo, Gajtonova Fiziologija, bačena Vam na glavu s dvanaestog sprata, ili recimo dela Konstantina Filozofa, ali s druge strane, sve je to vrlo individualno, da ne kažem relativno. Neko voli keks, neko čokoladu.

Kao neko ko pročita mesečno više knjiga nego što prosečna osoba ima bubrega rešila sam da napišem par redaka o zanimljivom, opuštajućem, modernom štivu za čitanje, a s obzirom da sam prostim zapažanjem došla do zaključka da sam sa dve-tri knjige nedeljno iznad proseka godišnjeg broja pročitanih knjiga većine ljudi, nekako dajem sebi za pravo da se stavim u ulogu kritičara i savetodavca.

Za mene najveću vrednost imaju knjige, koje pored opuštajućeg delovanja u toaletu, imaju i neku zanimljivu naučnu činjenicu, pričicu, događaj ili opis mesta za prepričati, recimo, na ručku kod dečkovih roditelja ili u sličnim situacijama kada ponestane pogodnih i učtivih tema.

Od modernih pisaca toplo preporučujem Erlenda Lua, novijeg norveškog pisca i njegove knjige Dopler i genijalni nastavak - Volvo kamioni, koje se bave bekstvom čoveka u prirodu i otuđenjem od savremenog društva, ali na jedan totalno lud i veseo način, sa puno inteligentnog humora koji će vas držati nasmejane sve vreme čitanja knjige.

Još jedna od čitanih knjiga ove godine je Glavolomka, letonskog dvojca Garos-Jevdokimov, iz koje je sad već čuvena ulična fora da je potrebno aktivirati četrdeset i dva mišića da biste se namrštili, a svega četiri da biste pokazali srednji prst.

Kao i uvodni citat, knjiga je urbana, brza, dinamična, nalik i istoimenoj igrici koja se i pominje, nabijena akcijom i surovim životom među lošim i prepredenim ljudima.

Iako nije nov na našem čitalačkom tržištu, ja ne mogu a da ne pomenem Nikolu Amanitija i četiri knjige izdate kod nas: Poslednja Nova godina, Dolazim po tebe i vodim te sa sobom, Ne bojim se i Kako Bog zapoveda.

Sve se bave marginalnim slojevima društva, propalim porodičnim vrednostima, životom u Italiji u doba krize, izborima između dobrog i lošeg, a glavni likovi su uglavnom dečaci od 10-11 godina koji su ubačeni u užasne životne probleme, mada Amaniti zapravo najviše voli više paralelnih priča koje povezuje zajednička životna borba.

Pisac ovog teksta je duboko ubeđen da Amaniti konzumira psihoaktivne suptance, po tipu veselih gljiva i sparušenih indijanskih kaktusa dok piše svoja šarmantna dela. Let the Force be with him.

Što se tiče takozvane ’’ženske literature’’ po tipu Grabljivica i Kupoholičarka zajedno protiv 10.000 žena tog i tog harema, tu mogu da preporučim malo inteligentnije knjige Barbare Kingsolver, al` opet dovoljno emotivne da ostave nezaboravan utisak - Biblija otrovne masline, koja se bavi padom porodice u ratom zahvaćen Kongo 1959. godine, i nešto nežniju knjigu o životinjama i ljubavi prepletenima u tri priče na obroncima Apalačkih planina - Bujno leto.

Od krimi romana toplo preporučujem Danteovu zamku - Arno Delaland, (posebno vama koji ste bili na apsolventskoj ekskurziji u Veneciji) prepunu opisa srednjovekovne Venecije, društva i običaja, kurtizana i Kazanove zatočenog u zatvoru, kroz uzbudljivu poteru za ubicom koji ubija po jednom vrlo zanimljivom obrascu, koji vam ja sada naravno neću otkriti. Knjigu u ruke!!!

Naravno, nešto manje napete i drugačijeg stila, al` opet uzbudljive su knjige Džejmsa Petersona o tamnoputom detektivu Krosu koji se bavi slučajevima serijskih ubica, a tri ili četiri knjige su čak i ekranizovane sa Morganom Frimenom u glavnoj ulozi.

I za kraj, moj favorit, svet mašte i čuda - Teri Pračet i njegov neverovatni Disk svet, koji sve moguće mitove, bajke, basne i priče nemoguće uplete u jedan imaginarni, vrlo šaren i komičan svet prepun propalih čarobnjaka, veštica koje sprečavaju ostvarenje savršenih bajki, čarobnih ogledala, magije u svim oblicima i svega što vam još može pasti na pamet.

Od srca preporučujem Sestre po metli, Boju magije i Svetolost čudesnog od kojih su zadnje dve skoro ekranizovane sa David Jasonom u glavnoj ulozi, poznatim i kao Del Boj Troter iz čuvenih Mućki.
(Mada ako ćemo iskreno, ja sam ponajviše fan Harija Portira i njegovog života, dela i priključenija, a danas sam, čak, morala da popustim na uličnom štandu pred suznim licem desetogodišnje devojčice i prepustim joj poslednji komad knjige Pet prijatelja na demonskim stenama. Šta ću, dete u meni još živi punom parom!).

I za kraj se pripazite da vam ne padne neki Gajton i sl. na glavu dok budete išli ulicom i čitali neke nove knjige...
Do sledećeg čitanja...