Kraj. Moj Bože... Nema više. Nikad više. Jednostavno je... kraj.
Ne mogu da verujem. A do juče sam se nervirala oko škole, profesora, ocena... Zaboravila sam na tu tužnu reč. Zaboravila sam šta je značilo ono matursko pijančenje u dvorištu. Smejala sam se tome. Ni pomislila nisam da ono znači isto što i ta jednostavna, prosta, krajnje sažeta reč. Kraj.

U životu koračamo stepenicama koje se uvek uspinju ka vrhu. Možda nam se ne čini da idu naviše. Nekad smo sigurni da smo pali. Da smo se survali. I što smo dalje dogurali, pad više boli. A zapravo, samo smo zapeli za stepenicu, opirući se. Vreme nas nemilosrdno vuče na gore. Ne pita nas da li možda želimo da zastanemo. Da li smo se umorili. Da li nam se možda baš taj stepenik sviđa.

Ne ostavlja nam pauzu. Samo ide dalje, i baš ga je briga. Ne obazire se. Možemo da mu se pridružimo. Pobediti ga ne možemo...

Oprostićete mi što ovu priču neću posvetiti samom fakultetu. Neću vam pričati o učenju, o pripremama, o tremi. Pa svima nam je to vrlo dobro poznato, zar ne? Nema potrebe da stajem ni vama ni sebi na muku. Sada, želim da se oprostim. Samo toliko.


Veliki korak za mene, a mali za čovečanstvo...

Zvala se Marija. Uvek je nosila svoju plavu uniformu učiteljice, i imala je kratku smeđu kosu. I uvek nas je terala da spavamo popodne. Ne znam zašto, nikad to nisam volela.
Branka je bila drugačija.

Sećam se da je nosila svoju dugu braon suknju, a uniformu je retko kada oblačila. Uvek je imala cipele sa potpeticama koje bi klepetale po podu vrtića i tako nas upozoravale da prekinemo svoju veselu tuču jastucima, dograbimo prvi do nas, i napravimo se da spavamo. Veština koja mi i danas toliko koristi. Bili smo ubeđeni tada da ona ništa nije sumnjala. A sada verujem da je ona, zapravo, oduvek znala šta mi radimo u tim satima kada bi nas ostavila „da spavamo“…

Otišla sam. Godinama kasnije, čula sam da se preselila. U Ameriku. Ni Maju više nisam viđala…


Neki novi klinci

Sedela sam u drugom redu sale u Božidarcu. Oko mene bilo je još mnoštvo dece sa svojim bakama, dekama, roditeljima, braćom ili sestrama. Baka me je držala za ruku, ohrabrujuće mi se smešeći.
„Snežana Azdeljković, učiteljica I4“, najavili su, a ispred nas izašla je vesela devojka kratke plave kose, u mornarskoplavom kombinezonu. Istog trena sam je zavolela.

Drugi dan škole, u razred je došla Kristi, mala Mađarica.
Živela je u Mađarskoj ambasadi, a napustila nas je nakon tri godine. U petom je došao Đorđe. Otišao je nakon samo godinu dana... Rekla mi je Kristina, moja kumica, da ga je srela nedavno. Pitam se kako mu je....

Mi smo odrastali, a u školu svake godine dolazila su nova lica. Neki novi klinci.
Zavideli smo starijima, na njihovoj slobodi, mlađima na njihovoj bezbrižnosti.
Nismo shvatali da ćemo za starije mi uvek biti oni bezbrižni, a za mlađe oni povlašćeni, stariji, onaj uzor i veličina. Nismo shvatali da je naš jedini posao tada da se igramo, smejemo, i povremeno učimo. Durili smo se na gluposti. Nervirali oko još većih gluposti. Pa i samo smo pravili gluposti... Volela bih da sam tada znala ono što danas znam…

Nepoznate ulice – a pravi put

6. razred i sunčano popodne.
Brat me je zvao da svratim do njegove gimnazije da mu donesem nešto u školu.
Šta sam ja tad bila – izgubljeno pile koje nije umelo da se snađe dalje od svog kraja – svoje osnovne i svoga parkića…

Išla sam, ipak, kako mi je objasnio, i uskoro naišla na jedno dvorište na uglu, iza koga se nazirala škola. Moj brat se pojavio izašavši kroz ogradu, preuzeo stvari, cmokio me i nestao. Bio je veseo. Smejao se. Uživao. Gledala sam još malo tu čudnu, još tako daleku i nepoznatu ustanovu, i znala – želim da više ne bude ni strana ni daleka. Želim da je nazovem svojom.
*******
„A sad Adio, i ko zna gde, i ko zna kad...“ Pevali smo ovu pesmu na maturi.
I ja sam plakala.
Nikada mi nismo bili preterano složno odeljenje. Ali, valjda nas je taj osmi razred malo osvestio i pokazao nam da smo, ipak, osam godina proveli zajedno. Zajedno se smejući, plačući, svađajući. Došao je taj maj, prvi maj koji sam proklinjala u životu… Svaki rastanak je težak. Ma koliko se voleli ili ne, osam godina nije malo. A znali smo da su to poslednji dani da smo svi na okupu... Tad – i nikad više...

Uradili smo prijemni. I trebalo je popuniti listu želja. Znala sam da ću otići u školu u koju želim. Samo nisam znala da ću omašiti smer… Pa, makar sam tada verovala u to. Samo jedna rečenica jedne od mojih sadašnjih najboljih drugarica, a tada još sasvim nepoznate devojke – promenila mi je život. Odlučila sam da ostanem tu gde sam. I verujem da nisam pogrešila...

Došla sam pred školu. Bio je to početak jula i dan upisivanja u gimnaziju.
Prošla sam ogradu koja je okruživala dvorište, i stigla pred glavni ulaz.
Nekoliko stepenika, i potom gvozdena niska kapija. A nakon nje, širom otvorena dvokrilna drvena vrata, glavni ulaz škole. Levo od ulaza, u gvožđu izvajana slova „Treća beogradska gimnazija“.

Ušla sam. Popela se uz stepenice i pronašla spisak sa svojim imenom. Predala sam dokumenta, srećna što sam upravo zakoračila u jedan san. San koji sam ispunila. Izašla sam; okrenula se; i sa osmehom pomislila „moja škola“.


Doviđenja, doviđenja...

Opet prokleti maj. Opet ga proklinjem, kao onog dana...
Opet mi vreme uzima ono što ne želim da mu dam. Što želim da sačuvam samo za sebe. Ali, kao da je njega briga? Ne misli ono na mene, ja sam samo ništavna čestica postojanja u njegovoj beskonačnosti.

Danas sam imala poslednji čas sa jednim od najdražih mi profesora. Najdražih – jer je čovek apsolutni car i lik. Ne znam osobu a da misli drugačije. Zaista mi je obeležio ove 4 godine... Danas sam posmatrala društvo kako se napija u dvorištu škole. Danas sam smišljala sa odeljenjem poklon za razrednog.
A isto tako, tog danas, shvatila sam da je svemu kraj... Da ništa više neće biti isto.

Nema školske klupe, nema časova od 45 minuta, nema testova. Nema ove ustanove, nema raspusta, nema ovog društva... I ovo me užasno rastužuje. Ali valjda je neko pametniji od mene smislio da to tako treba...

Ispunila sam san. I bilo je divno. Lepo dok je trajalo. Sada je kraj. Svemu onome što sam do sada znala. Ali neću da budem tužna. Čeka me nešto lepo, tu, odmah iza ugla. Novi ljudi. Novo okruženje. Novi put. Promene su dobre. Bolje sutra je tu, ali mi ga moramo napraviti takvim. Ne možemo sedeti skrštenih ruku i čekati čudo. Ne možemo dozvoliti drugome da odluči za nas, a posle se žaliti. Naš život je u našim rukama. Napravimo od njega nešto vredno pomena. Danas je sutra o kome smo brinuli juče...