Rio de Žaneiro - Raj na obali okeana

Kada pokušam da se setim najupečatljivije slike iz Rija, kroz misli mi prolaze blagi povetarac koji donosi slane kapi sa polomljenih talasa, lagana vožnja beskrajnim avenijama pored obale okupane suncem, palme, kokosi i predivna rege muzika koja se utapa u atmosferu.

Rio de Žaneiro sa pravom zovu raj na zemlji, neki ga zovu i pakao, ali kontrasti koji se mogu sresti širom Brazila stvaraju neprocenjljivo kulturno bogatstvo ove ogromne zemlje. Proveo sam mesec dana u Riju ali bih živeo kao carioca ceo život.

Čim osvane prvo jutro, a vi se srećom nađete u Riju, shvatićete zašto su zelena, žuta i plava boje ove zemlje. Vegetacija prosto kulja na svakom mestu, svaki kutak je ispunjen kaktusima, šibljem i žbunjem sa najneobičnijim listovima. Sve je zeleno tokom cele godine, tokom zime nešto tamnije, ali kažu da u proleće sve procveta tako da bi se i najnoviji kolor ekran sa "nokije" postideo!

Kada se zagledate u okean shvatate da nešto slično nikada niste videli. Ljudi često misle da se na plažama u Riju ljudi non-stop brčkaju i izležavaju na plažama, ali zapravo to nije baš tako. U stvari, jedina plaža na kojoj eventualno možete da se kupate poznata je kao Kopakabana, koja je u stvari većinom veštačka plaža, zaštićena od talasa.

Na svakom drugom mestu na 100 kilometara, na koliko se prostiru plaže, talasi su minimum metar-dva visoki, a struja je toliko jaka da se niko ne usuđuje da zamoči glavu.

Talasi su jaki i lome se uz snažnu grmljavinu koja se može čuti noću kilometrima od obale. Okean je beskrajno plav, a voda je previše čista, vrlo slana i nema nikakvih aditiva, poput travki, meduza, ajkula ili aligatora.

Poslednje dve ”životinjice” mogu se naći dalje od obale ili u rekama koja prolaze kroz grad, ali ako ne zalazite u njihov region, neće vas grickati. Inače, u gradskim kanalima, koji služe za kišnicu i manje popularne izlive grada (nešto poput Mirijevskog potoka), mogu se naći, a bogami i videti, aligatori duži od dva metra. Hvataju popodnevno sunce u mulju, a najinteresantnije jeste to što ne postoji nikakva ograda koja bi ih sprečila da izađu na branč na ulice grada!

Pesak je priča za sebe! Mnogi ljudi su me zamolili da im donesem kamenčić sa plaže, međutim to je nemoguće! Sve plaže u Riju prekrivene su debelim slojem krupnog žutog peska. On je u stvari mešavina krupnih kristala soli i raznih komadića prašine, što čini savršenu masu za piling. Hodati po takvom pesku i mirisati ga posebno je iskustvo, a spavanje na njemu je neopisivo.

Neboderi i favele

Za nas Evropljane (uslovno rečeno) u početku je veoma teško da razumemo ovaj grad, pa i sam

Brazil. Centar uopšte nije ogranizovan, a i ne može se reći šta je u stvari centar. Rio ima oko 15 miliona registrovanih stanovnika i još sigurno nekoliko miliona u favelama. Postoji bar desetak ulica koje su duge po nekoliko kilometara sa beskrajnim nizovima banaka, prodavnica, agencija i sl.

Zgrade imaju više od dvadeset spratova a arhitektura je veoma atipična. Stare zgrade su niže, još iz portugalskog perioda, i slične su onima sa druge strane Atlantika iz klasičnog i kubističkog perioda. One više i novije izgrađene su u američkom stilu, pogotovo u priobalnim delovima, koji su građeni po uzoru na Majami u Floridi.

Gomila stakla, betona svih mogućih boja i neviđeni kontrasti. Moguće je naići na ilegalne buvljake usred grada pod nadstrešnicama koje okružuju soliteri u kojima kvadrat stana košta kao omanja garsonjera na Miljakovcu. Sa krajnjeg severa grada, gde se nalazi i poznata "Marakana", do juga i plaže Makumba ima oko 100 kilometara puta i dobra dva sata vožnje.

Rio de Žaneiro nije nastao spajanjem nekoliko gradova, širenjem predgrađa, nego je rastao kao testo u svim smerovima, i to vrlo planski sa izdvojenim i organizovanim kvartovima i naseljima. Gradska naselja meandriraju oko planina i litica koje se nalaze u samom gradu. Između planinskih obronaka i urbanih naselja nastajale su favele.

Proći kroz favelu nije jednostavno, treba se snaći u lavirintu uđerica i kuća koje su nagrađene jedna na drugu. Nimalo nije pametno tamo ići sam, pa ni u grupi ako je ne čini bar jedan Brazilac. Sve je vrlo skučeno i nabacano a ulice ne postoje. Ulaz u favelu je čudan jer spolja pre nego što se zavučete između zgrada izgleda kao sasvim običan kvart.

Svaka favela ima svoju filozofiju i pravila, sve imaju nepisane norme ponašanja i nijedna nije bezbedna. Kriminal je veoma razvijen i gotovo nevidljiv ali prilično osetan jer gotovo ne postoji turista koji nije doživeo da ga pokradu. U pojedinim favelama konstanto traje građanski rat između kriminalaca i policije, i to u malom broju onih gde se policija uopšte usuđuje da uđe.

Muzika, hrana i fudbal

Brazil je specifičan i po svojoj bogatoj i raznovrsnoj kulturi. Zemlja je ogromna i u njoj se može naći sve. Ja bih izdvojio tri stvari koje su me očarale - muzika, fudbal i hrana.

U Brazilu se osim na kablovskoj televiziji ne može čuti muzika na engleskom. To ne znači da ne možete čuti sve vrste muzike. Naprotiv, za svaki žanr, pa i najmanje nijanse roka, popa i latino muzike možete naći bend koji svira i peva tu muziku, doduše na portugalskom. Bio sam iznenađen koliko je portugalski pogotovo u Brazilu savršen za rege pa preporučujem da pronađete bendove "Natiruts", "Planta e Raiz" i "Ponto de Equilibrio".

Za savršeni samba/pop miks ekspert je neprevaziđeni Seu Jorge, koji je legenda u Brazilu i neka mešavina Đorđa Balaševića i Milana Mladenovića u samba ritmu. Klasici su još i Jorge Bem sa toliko puta prepevanom pesmom "Mas", "Que Nada", samba grupe "Bom Gosto" i "Sensação". Imaju Brazilci svoju komercijanu muziku koju zovu fanki (funke) ali koja nije ni nalik pravom.

U stvari, gomila MC-eva, umiksovana muzika u jednoličnom ritmu i veoma nijepristojnozanovine provokativni tekstovi. Sve to na žurkama sa jošmanjepristojno izazovno odevenim devojkama. Jednom sam posetio veliki klub u geto stilu blizu "Botafogo" stadiona u vrlo siromašnom delu grada i bilo mi je dovoljno.

Samba je čarobna. Ona predstavlja pravi Brazil i svaki carioca, stanovnik države Rio de Žaneiro, zna da svira bar jedan instrument. Postoje desetine škola/pravaca sambe i nebrojeno ritmova i nisam uspeo da zapamtim ništa od toga. U sećanju su mi ostali samo osnovni koraci i napomena jednog od tamošnjih prijatelja da je poenta da se meša što brže i seksepilnije.

Nisam siguran da li sam savladao korake ali da posle žurke bole kukovi i bokovi, to mogu da vam potvrdim. Nešto što će mi ostati večno u mislima jeste noćna samba žurka na plaži gde se okupila ekipa muzičara i svirala tradicionalne samba pesme. Veliko društvo, dobro raspoloženje, preplanule devojke, roštilj, račići, ledeno piće, vlažni povetarac i modri mesec koji izranja iz pučine...

Iako se u Evropi fudbal smatra sportom za one koji ga igraju i razonodom za one koji ga gledaju, u Brazilu je to sastavni deo kulture. Duša i um svakog Brazilca prožeti su šarama fudbalske lopte a pripadnost klubu je stvar religije! Najveći klubovi u prvoj ligi, popularnoj Brasilerão su Santos i São Paolo iz istoimenog grada, kao i Vasko da Gama, Flamengo i Fluminense (od kojih poslednja dva redovno pune stadion "Marakana" u Riju). Crveno-crne boje Flamengoa se najčešće viđaju a njihova familija navijača je najveća. Inače, za vreme gradskih debija bolje bi vam bilo da ste negde unutra na bezbednom jer je sever grada, gde je i stadion, dovoljno nebezbedan i bez huligana!

Jedna velika zamerka brazilskoj kuhinji jeste to što se ne koristi hleb, ali apsolutno nikad. Veliki plus jeste činjenica da nikada nije potreban! Svaki dan u bilo kojoj kući za ručak će biti pirinač i gusta čorba crnog pasulja, koji čine osnove tradicionalnog jela feijoada. Uz to će se jesti bareno povrće i voće, piletina ili dodaci iz pasulja u obliku kobasice, slanine ili telećeg mesa, salate koje dosta podsećaju na naše, ali i rižoto od račića i sl.

Povrće koje mi poznajemo nije ništa posebno u Brazilu ali ono koje nismo nikada videli ima posebne i čudne ukuse. Kad se samo nabroji voće kog tamo ima u izobilju, stane vam pamet. Mamão (papaja), mango, kokos, desetak vrsta narandži, 42 vrste banana, jagode, limun i razno drugo koštuničavo voće ostaviće vas bez teksta, a i apetita. U Brazilu čovek može da živi samo na voću i da bude debeo!

Brazilci imaju i poseban način pripremanja roštilja (Churrasco) i nije mi trebalo mnogo vremena da se naviknem. Pored standardno ledenog piva i sokova, roštilj podrazumeva vatru (ne žar) na kome se meso peče, sa mnogo krupne morske soli. Meso se i drugačije seče u šnicle a so pomaže da ispečeno meso bude premekano u svim pravcima, i prosto se topi u ustima. Iako ga ne peku do kraja po našim standardima ukus je milina za nepca a pošto se služi gotovo bez ikakvih priloga velike količine će se naći u stomaku vrlo brzo i lako.

O ljudima, noćnom životu, prirodnim bogatstvima, ekonomiji drugom prilikom, ali definitivno savetujem da posetite čarobni grad! Na kraju sve mogu opisati reči moje omiljene brazilske rege pesme "Semente nativa":
”... Plantei uma flor no coração dela...” (zasadio sam cvet u njenom srcu), Rio je procvetao u mom!